Često zatvorim oči i uronim u svoj beskrajni svet analiza i razmišljanja. Gomila misli i ideja se bori da dođe do svog prostora i da se kreativno izrazi.
Jedna od stvari koja mi često prolazi kroz misli je ljubav. Ja duboko verujem u pravu ljubav. Ono kada u nekome prepoznate “to nešto” što ste oduvek tražili, mada niste mogli da ga definišete, ali se odjednom otelotvori tu pred vašim očima. Možda baš u liku osobe za koju nikada ne biste mogli da pretpostavite da bi mogla da prouzrokuje tako nešto u vama. Ljubav zbog koje ste spremni na sve. Ljubav u kojoj se JA stapa u MI, gde nestaju granice. Gde se gubi egocentrična težnja za zadovoljenjem svojih potreba i kada smo spremni da dopustimo da nam neko drugi bude isto ili možda čak i više značajan od naše izvanredne persone. Možda zvuči malo nerealno, ali ja zaista verujem u ono “happily ever after”.
Onda se zapitam, zašto neki ljudi oko mene ne veruju? Zašto ostavljaju tako malo prostora za prave emocije?
Neki su “zaglavljeni” u vezama koje postoje tek da bi postojale. Pri tome su svesni da je to daleko od najboljeg odnosa, ali ništa ne preduzimaju po tom pitanju, nego, eto tako, samo idu dalje… Ljudi troše dragoceno vreme na pogrešne osobe. Navika? Čovekova potreba da ima nekoga pored sebe? Strah od samoće? Neki su suviše konformisti da bi napustili svoj naizgled savršen svet i ušuškani komfor, da bi se udaljili od poznatih teritorija i zašli u istraživanje nekih nepoznatih, potencijalno opasnih, ali i potencijalno boljih prostora. Da provere da li bi možda, izvan granica njihovog sveta, postojalo nešto novo i uzbudljivo, nešto bolje. Nespremnost da se upuste u rizik. Strepnja da bi možda moglo na kraju da se ispostavi da ta željena osoba ne postoji i da izgube onu koja je manje savršena, ali opet, dovoljno dobra da može da “prođe”.
