Sa druge strane, ima ljudi koji su još deca u duši, pustolovi koji nisu spremni na obaveze, beže od svega što bi moglo da podseća na posvećenost i odgovornost. Umesto da vremenom sazrevaju i dobijaju drugačiji pogled na život, njihove dvadesete vrlo liče na njihove tridesete, tridesete na četrdesete i ništa se ne menja. Oni imaju isti tempo života, izlaze na ista mesta, samo što na tim mestima više ne preovladava njihova generacija nego dolaze sve mlađi i mlađi naraštaji.
Neki bi rekli da to ima veze sa sazrevanjem ili nazovimo to kojim god imenom hoćemo. Kod nekih dolazi pre, kod nekih kasnije, kod nekih nikada. Dok smo deca u duši rukovodimo se stavom da nam ne treba obaveza, život nam je sjajan, pun zabava, drugara i raznih ludosti. Nikome ne dugujemo nikakva objašnjenja, glupiramo se do besvesti, sjajno nam je, svet je naš. Onda se odjednom u nama dogodi preokret. Hm… Šta nam se desilo? Postajemo druge osobe i sve ono što smo želeli ili mislili da želimo, odjednom više nema smisao. Neko je ušetao u naš život i u njemu napravio oluju i ispremeštao sve kockice, menjajući ga iz korena. Više ne vidimo poentu u ludostima koje su nekada ispunjavale naš život i sve što zaista želimo jeste da budemo MI (ja+on/ona). Da imamo naš svet koji je mali i beskrajno savršen, on je sve što nam treba i samo u njemu smo ispunjeni i potpuni. Naravno, postoje i dalje sve te druge stvari, drugi ljudi, ali oni su u totalno nekom drugom planu.
