Nikad mi nije bilo jasno šta to znači, ali uvek me mnogo nerviralo. Ta ruda ima neke veze sa zaprežnim vozilima. Čuj mene, konjskim kolima. Zaprežnim vozilima. To sam zapamtila iz testa za polaganje vozačkog. Nije se baš eksplicitno pominjala ruda, ali bilo je nešto o tome da ako štrči, treba da bude obeležena. Ako me vidite za volanom, zaležite. Samo nemojte nikad da legnete na te rude.
Pravim se ja malo luda, kad je u pitanju ruda. Radije mislim na zlato i dijamante, pa čak i na ugalj, nego na neku motku koja štrči iza konjskih guzica i ispod kola na drvenim točkovima i drži celu konstrukciju.
Znam dobro čime su me zastrašivali, iako ne znam definiciju rude. Ona nešto nosi, o nju se nešto kači, kako god, služi da se cima i vuče, da se taljiga utabanim, prašnjavim i blatnjavim putevima ustaljenosti.
Ma, marš bre. Neću. Radije ću biti konj lično, a ko hoće da me uzjaše, neka i ne pomišlja na sedlo. I ko hoće da me upregne, biće mu zajebano sa uzdama, moraće da ima poverenja da ću ići tamo kuda smo se dogovorili. I da ću stići na odredište. Ako mu samo padne na pamet bič, ima da dobije potkovicu u facu. Za srećan put.
Ako sam slobodna, radim najbolje što mogu. Ako hoće da me obuzdaju, kanališu, usmere i normalizuju, nije mi dobro. Možda bi mi bilo bolje kad bih dopustila težnjama normalnog sveta da me prizemlje i privežu, da me nagovore da legnem na tu rudu. Nije da ne razmišljam o tome.
I ne razmišljam o tome zato što sam nesigurna, ili zato što posustajem, nego zato što sam uvek spremna da preispitam svoju divljačnost i svoju pitomost, svoje ograde i granice, svoje izbore, stremljenja, namere i nastojanja. Hoću da sve dovedem u pitanje, svaki put kad me nešto podstakne. Kad god me neko ili nešto dovede u pitanje, ja sve u sebi preispitam, pretresem, obrnem i prevrnem. Da vidim da li je nešto zarđalo, uhvatilo prašinu, polomilo. Treba li mu nov razmeštaj, ili samo provetravanje. Što češće preispitujem sebe, to češće biram svoje izbore, svoje načine, svoje radosti i svoje želje. Što češće biram sebe, to uklopljenije izgledam. Radim, kao i svi. Gajim decu. Kuvam. Živim zadovoljavajuće prozaično na površini. Niko me ne pita da li mislim ponovo da se udajem, ili kad ću nekog da nađem. Misle da sam opterećena sa dovoljno realnih problema, pa me ne smaraju.
Samo se projektuju. Ležači na rudama. Gledaju me od spolja i misle kako je njima bolje, jer su porodični ljudi u brakovima, sopstvenim stanovima, sa automobilima, slavama i ambicijama da dočekaju penziju u firmi.
Zašto moraju da se upoređuju sa mnom da bi znali da im je bolje?
Ja se upoređujem samo sa sobom. I bolje mi je nego ikad.
Samo ponekad imam potrebu da viknem, hej, nemojte ni na trenutak da budete u zabludi da sam legla na rudu, pristala na normalan život – samo što se u njemu snalazim malo slabije nego vi. Nisam. Prosto sam sve bolja, sve zadovoljnija, sve mi je lakše i lepše da budem ja. I iz moje perspektive, ruda je i dalje neprijatelj. Mada je odličan orijentir.
Izvor fotografija: pinterest.com
