Pretpostavimo da ste tipičan primerak osobe koja je osuđena da živi u 21. veku. Naslušali ste se svega i svačega, nagledali raznoraznih bizarnosti, opijali se, peli po stolovima, slušali krišom Džastina Bibera (Justin Bieber)… Da skratim priču, osoba ste koju malo šta može da iznenadi. E, sad zamislite da sedite u kafiću, negde u centru sa prijateljima i da analizirate događaje od prethodne večeri, uz topli nes ili pivo, sasvim je svejedno. U toj vašoj idili prekida vas buka. U kafić je upravo furiozno uletela devojka, nema više od osamnaest godina, obučena u muško, poderano odelo. Otišla je do šanka gde je naručila vino koje je ubrzo po ispijanju prvog gutljaja sasula u lice gospodinu do nje zato što joj je dobacio nešto neprikladno. Priznajte da bi takva jedna osoba uspela da vas zaintrigira. Kada ste sve to lepo vizuelizovali, zamislite da se čitava ova scena odigrava gotovo stotinu godina ranije. U Parizu. Na Monparnasu. Dame i gospodo, dozvolite mi da vam predstavim Kiki (Kiki), majstora skandala, večitu inspiraciju i amajliju umetnika, ljubavnicu mnogih genija, kraljicu Monparnasa.
Sam dolazak na svet Alise Pren (Alice Prin, 1901-1953) bio je skandal. Bila je vanbračno dete. Zadrta provincija oterala je Alisu, poznatiju po nadimku Kiki i njenu majku u Pariz. Sve do petnaeste godine živela je u najvećoj bedi povlačeći se po ulicama. A onda dolazi na Monparnas gde upoznaje slikare. Njen najveći zgoditak, u početku, bio je Sutin (Chaim Soutine), siromašni slikar koji je spaljivao pola svog ateljea ne bi li ugrejao Kiki. Sa njim je često posećivala kafanu “Rotonda”, mesto okupljanja monparnasovskih boema. Jednom prilikom ugledao ju je Kisling (Moise Kisling) i uzviknuo “Ko je ova nova kurva?” Devojka mu nije odmah odgovorila, pričekala je da slikar nastavi sa zapitkivanjem pa da mu sruči dugo smišljane psovke. Nakon burne svađe koja je nasmejala čitavu salu, Kisling je angažovao Kiki da mu puna tri meseca pozira kao model. Ubrzo se sprijateljila i sa Fuđitom (Foujita Tsuguharu) koji je naslikao veoma veliko platno “Ležeći Kikin akt” koji je izložio na Jesenjem salonu. Štampa je brujala o Kiki, zvezda je rođena.
U Pariz je baš tih godina doputovao Amerikanac, fotograf Man Rej (Man Rey). Jednog dana, dok je sedeo sa prijateljicom u nekoj kafani, prvi put je ugledao Kiki. Sedela je za udaljenim stolom sa drugaricom. Obe devojke su iscrtale crne kolutove oko očiju, stavile na sebe sve što sui male od nakita i, naravno, prepirale se sa konobarom tako da je čitav Pariz odjekivao. Fotografa je sve to neobično zabavljalo pa je odlučio da se zauzme za “dame”. Veče se još nije privodilo kraju, a mladi Amerikanac je već uspeo da zamoli Kiki da mu pozira. “Ne dolazi u obzir”, uzviknula je Kiki. Na našu veliku radost, već sutradan promenila je mišljenje i dozvolila mu da je fotografiše nagu. Još jednom bi trebalo da se zahvalimo Kikinom talentu za pravljenje skandala. Da nije bilo njega, svet bi bio uskraćen za neke od najlepših fotografija koje su izazvale revoluciju u umetnosti. Kiki i Man Rej nisu se razdvajali punih šest godina. Ljubomorne scene bile su svakodnevne, tuče neizbežne. No, on ju je svejedno redovno izvlačio iz neprilika, a ona ga je, dugo nakon što su se rastali, gađala tanjirima u restoranu zato što je odlučio da oženi mladu Amerikanku, Li Miler (Lee Miller).
Bilo kako bilo, Kiki nije samo pozirala, inspirisala i proslavljala umetnike. Volela da se prihvati kičice, a boga mi i da zapeva kada popije koju. Retko kad je mogla da se seti reči svojih šansona, ali je uvek izazivala ovacije i skandale koji su se prepičavali nedeljama. Tako je ovo vanbračno dete, rođeno u provinciji Francuske, dalo karakter boemskom Parizu, proslavilo ne samo sebe, već čitavu generaciju umetnika, postalo legenda i pre no što je napustilo ovaj svet. Nimalo loše za nekoga čiji je moto bio: “Sve što mi treba jeste komad hleba i boca crnjaka, a uvek će se naći neko da mi to pruži”.
Tamara Biljman je individua čiji je život potraga. Potraga za savršenstvom koje se krije u umetnosti, jer jedino je umetnost zaista veća od života, zar ne? Samo ona može da zaustavi vreme. Ne podnosim nikakva ograničenja i s toga sam kao moto prisvojila rečenicu Tristana Care: ’’Jedini prihvatljivi sistem je taj da se sistematski ne sledi nijedan sistem.’’
