U nadi da nekako sprečim nadolazeću melanholiju i monotoniju “sređenog” života, našla sam novi hobi. Kuvanje. Odgledala sam sve kulinarske emisije (sem onih “rozih”) i čvrsto ubeđena da sam, ako ni za šta (sem čitanja knjiga, ali to se ne broji u talente), onda bar za kuvanje talentovana. No, skupim ja neke jednostavne recepte, zavežem kosu, pustim omiljeni The Kooks, skuvam kafu i počnem.
Prva pita – uspela. Pomalo neslana i reškasta, ali jestiva. Vetar u leđa, kuvarica veka u najavi. Na sve strane pričam o piti, kako je lepa i kako imam ja to “nešto” u sebi, blago mom mužu i deci, bla.
Veselim se narednom poduhvatu – jednostavni kolač sa kakaom i čokoladom. Sve pripremljeno, vajrača u ruke i mešaj. Razlivena sjajna masa u pleh (s malom zaboravkom), rerna ugrejana i skoro sve gotovo. U želji da dokažem kako sam ja jedna od onih primeraka žena sposobnih za multi-tasking, stavim slušalice i počnem da kucam zapostavljene tekstove (ne ovaj). Poverujem slici na rerni na kojoj je nacrtana neka kora i neka cifra, i opustim se – kolaču treba dugo da se ispeče. Slovo po slovo, završim ja tekst, odslušam i ceo album Dexys Midnight Runners, i pogledam u rernu. Kolač malo pocrneo, ništa strašno, tako to sigurno treba, ipak u njemu ima kakaa. Istopim ja čokoladu za glazuru, ali avaj, ne lezi vraže, nešto joj se u međuvremenu desi, i malo se zgrudva. ‘Ajde, nije za izložbu.
Nešto se tu desilo
Prelijem nesrećnu čokoladu preko još nesrećnijeg kolača i voila!
Kolač, pretpostavljam, otrovan nakon tolikog izlaganja visokoj temperaturi (o čemu svedoči elegantna crna boja na gornjoj, a i donjoj strani, i svim ivicama). Presuda moja i još dve osobe, nespretnim spletom okolnosti zatečene u kuhinji – nejestiv.
Završio je ceo u kanti. Nažalost.
A onda Sizifov posao, Tantalove muke, drakonske mere, Pandorina kutija (pleh), oruđe za borbu protiv zagoretine – žica, kašika, viljuška, nož (veliki i mali), kutlača i naravno, prljavi, odvratni, zagoreli, izgoreli, pregoreli, zapaljeni, zli pleh i ja. Ko će pobediti?
Nakon čitavog jednog veka, i to bi gotovo. Pleh čist, spreman za nove pobede. Nova tura – nova avantura. Da, i je to recept za dijetu – da jedem samo ono što sama sebi skuvam? Ne, to je samoubistvo, možda. Videćemo šta će dalje biti, imam ja i neke recepte za kolače koji se ne peku, kažu autori recepta: Jednostavno. Kome? Njima ili meni?
P.S. Zaboravila sam da podmažem pleh, kao da bi to nešto pomoglo.
Izvori fotografija: wednesdaymartin.com
Aleksandra Aleksić je pomalo izgubljena u vremenu i prostoru (naročito u prostoru), gubi stvari i zapinje za svoja stopala. Obožava mačke lutalice i čokoladne išlere. Kad poraste biće pisac.
