5 načina kako da boostuješ svoju BFF da ima više samopouzdanja

Mali saveti kako da tvoja koža duže ostane sjajna i mladolika

Converse u novoj kampanji poziva žene da redefinišu reč “žena”

Pitali smo nutricionistu: Sve što nisi znala o ishrani kada treniraš

#SheRuns21k: Iskreni osvrt na prvi trening devojke koja je do sada trčala samo za autobusom – ponekad!

Novi gradovi čekaju na tebe! Evo gde sve možeš jednostavno da otputuješ ovog proleća!

7 razloga zašto se Sejšeli nalaze na svačijoj “bucket” listi

Destinacija koju moraš da posetiš ukoliko tvoje srce čezne za avanturom života!

6 makeup proizvoda koji se moraju naći u tvom neseseru!

Manikir kao izraz slobodnog duha! Šta je tie-dye trend?

1/2

Pojam komformizma povezujemo sa udobnošću i životnom rutinom, sa navikama i nevoljnošću da ih menjamo, sa osećanjem zaštićenosti u sredini u kojoj smo na svom terenu, sa otporom prema promenama. To jeste tačno, ali komformizam je više u našim mentalnim šablonima, koji se izražavaju kroz naš način života – nastojanju da zadržimo stanje kakvo jeste, da izbegavamo remećenje reda i strukutre svog života, da ostanemo u zoni komfora i da ne rizikujemo preduzimajući avanture van onoga što je ustaljeno, što poznajemo i na šta smo navikli. Većina sveta tako živi, a ta većina predstavlja ono što je opšteprihvaćeno, poželjno, normalno. Kad imamo ubeđenja, stremljenja, razmišljanja i vrednosti van okvira proseka, mi smo individualci, odmetnici, saboteri normalnosti – upadljivo se razlikujemo od drugih, talasamo “mrtvo more” njihovih života i teramo ih da vide da postoji i nešto drugo i da sa zebnjom osete da to drugo možda uopšte nije nenormalno, nego drugačije i (o užasa!) bolje od onog što se smatra dobrim i poželjnim.

Svako veruje da je poseban i jedinstven i kad biste bilo koga pitali da li je deo mase, da li pripada proseku, verovatno bi se pobunio, jer o sebi ima visoko mišljenje i jer veruje da je vredan, važan, unikatan, nezamenljiv. Prosečna osoba nema naviku da posmatra sebe iz šire perspektive, da uočava svoje mesto u svetu, ili da vidi sebe kao nekog ko nema hrabrosti, harizme, talenta, istrajnosti, da se izdigne iznad proseka, da živi prema sopstvenim pravilima i da postavlja standarde koje će drugi slediti. Kad biste prosečnu osobu pitali da li želi da odbaci svaku odgovornost, prihvati mišljenje i stavove većine i živi prema određenim pravilima, bez opterećenja da donosi bilo kakve odluke, jer samo treba da radi isto što i svi, ona bi bila uvređena tim pitanjem i borbeno bi se zauzela za svoje ja. Kad biste ovo ponudili natprosečnom individualcu, pod pretpostavkom da stvarno imate moć da mu omogućite ovakav način života, bio bi u ozbiljnom iskušenju da pristane, ali verovatno to ne bi mogao, jer mu njegove moralne vrednosti ne bi dozvolile da odbaci odgovornost, koliko god to ponekad žarko želeo. Kad si malo iznad svih, malo bolje vidiš šta se dešava tamo dole, gde se i dalje odvija veći deo tvog realnog života i ponekad poželiš lobotomiju, ili san uspavane lepotice, isključivanje i odmor od svega što vidiš i osećaš. Ponekad, individualcima prosek izgleda kao raj iz koga su izgnani. Ali to ih brzo prođe.

Editors choice