E sad, čak i oni koji vam se baš dopadnu, nekako nisu baš ono što vam se sviđa. Recimo, sladak je i plav, baš kao što volim, ali mama mu ne dozvoljava da izlazi uveče posle osam sati, jer mora da piše domaći.
Ili, sladak je i plav, baš kao što volim, ali osim što ima dvesta kila, ima i devojku.
I onda mi se odjednom ukaže sladak i plav i mršav – baš kao što volim – ooo, ali to je moj bivši dečko!
E dođavola! I onda pojedem to žito sa šlagom. Mislim, bivšeg dečka. I osećam se kao da sam pojela …. Uf.
Ne, bilo je dobro, stvarno! Seks sa bivšim slatkišem nije u opasnosti da užegne. To radi. Sve radi. Ali osećaj je nekako pogrešan.
Umesto da se obeznanjujete od slatkoće, mažete se čokoladom i ližete, kao na dečijoj rođendanskoj žurci za odrasle, osećate se kao na parastosu. Poslužite se svime što vam ponude (žito obavezno) pomenete dragog pokojnika, ali sve što činite, samo je znak sećanja na ono što je nekad bilo živo i radosno.
I onda vam se učini da je mnogo bolji kompromis čak i neko od čije mame ili devojke morate da se krijete, nego zadovoljiti se već potrošenim zadovoljstvom.
I to vam se sve samo čini.
Nema dobrog kompromisa, kad se radi o potrebi za slatkišima.
Ekler, ili crkni.
