Biti slobodan ne znači raditi šta hoćeš i kad hoćeš, nego biti slobodan iznutra, od raznih energetskih veza koje nas vezuju u čvor. Najkompleksniji čvorovi stvaraju se u odnosima sa najvažnijim ljudima u našem životu – roditeljima, pre svega.
Oprostiti roditeljima, kao i drugim važnim osobama, ne znači sesti i razgovarati sa njima. Uostalom, pokušali smo sto puta i ti razgovori su se obično okončavali porastom tenzije, emotivnim nabojem obostranog nerazumevanja i zameranja.
Mi ne ispunjavamo njihova očekivanja, oni nas ne poznaju dovoljno, ne prihvataju nas i nisu srećni zbog naših izbora. Čak ni onda kada smo mi srećni. Nismo ispali onakvi kakvima bi se naši roditlelji ponosili.
Nismo zasnovali porodice, završili fakultete, nismo heteroseksualni, razveli smo se, sami smo, radimo neke poslove koji nemaju nikakvu težinu i ne donose nam ugled kojim roditelji mogu da se pohvale komšijama. Umesto podrške, oni nas kritikuju i negoduju. Sa njima se uvek osećamo kao dete koje je oslikalo zid svoje sobe i očekuje da bude pohvaljeno zbog maštovitosti, kreativnosti i originalnosti, a umesto toga dobije grdnju jer je upropastilo nedavno okrečen zid, u koji su oni uložili pare i napravilo neke grozne žvrljotine, ne daj bože da im neko uđe u sobu i to vidi.
I to je tako i kad se zaljubimo i poletimo ka svojoj sreći, puni planova, a oni ne vide koliko je to dobro, nego očajavaju, stide se i jadikuju, jer nam je partner crnac, ili je istog pola, ili nema stalan posao.
Ili kad damo otkaz na dosadnom i loše plaćenom poslu u državnoj firmi i postanemo slobodni umetnici, sa nekakvim idejama i projektima koji ne nude nikakvu sigurnost.
Tamo gde mi vidimo priliku, oni vide problem, koji će možda morati da rešavaju. Tamo gde nas ispunjava ljubav i smelost, oni se tresu od straha, jer to ne može dobro da se završi. Oni se brinu i kao da stalno očekuju da mi najzad postanemo odgovorni i zreli, onako kako oni zamišljaju odgovornost i zrelost. Očekuju da postanemo ono što oni očekuju. I ne zanima ih ono što jesmo. Jer im se to ne sviđa. Plaši ih, strano im je i ne razumeju.
Ne možemo očekivati da razumeju i našu potrebu da im oprostimo njihovu uskogrudost, sebičnost i strah. Jer oni ne vide sebe tako. Oni su nam dali sve što su mogli i zašto nama to nije dovoljno? I to je verovatno istina. Dali su nam sve što su mogli. To što to nije ono što je nama potrebno i što mi moramo sami da pronađemo sebe i svoj put van njihovih ograničenja, njih vređa i ljuti. I zato ne možemo sa njima da razgovaramo, da im sve objasnimo i još da im na kraju kažemo kako im opraštamo. Pomisliće da smo najzad potpuno odlepili i dodatno će očajavati i stideti se što im je dete ludak.
Ali, ono što nama smeta kod naših roditelja, ono što su nam dali (sve) i ono što nam nikada neće dati (podrška i razumevanje) u svom najdestruktivnijem delu ne nalazi se u njima, nego u nama.
Jer oni su nam zaista dali sve. Krv i meso, genetiku i potencijale. Ako smo sa tim slobodni da budemo to što jesmo, imamo sve razloge da im budemo zahvalni. Ako smo sputani, a svesni potrebe za slobode, opet im dugujemo zahvalnost. Obratimo se s ljubavlju roditeljima u sebi. Taj razgovor ne može da se prekine tako što će neko da spusti slušalicu, tresne vratima, rasplače se i optuži nas kako smo mu uništili život. Jer tu smo mi glavni. Tu smo na izvoru problema, stojimo pred onim čvorovima i možemo da ih sagledamo, da vidimo šta je sve upetljano i da počnemo da izvlačimo niti i raspetljavamo gde je moguće, a gde nije, da sečemo konopce kojima smo zarobljeni. Možemo. Čak i ako nam roditelji više nisu živi, čak i ako ih nikada nismo upoznali, čak i ako ih naši problemi uopšte ne zanimaju, a pogotovu ih ne interesuje njihova uloga u tome.
Onu ljubav koju nikada nećemo dobiti od svojih roditelja, možemo da pružimo sami sebi. Stvarno možemo. U dugotrajnom, napornom i veoma bolnom procesu samooslobađanja, samorealizacije, samospoznaje, samoljubavi. Imamo čitav život da se bavimo time.
Izvori fotografija: enoughbynicolebennett.com.au, christinekane.com
