Intenzivno se suočavam sa svojim obrascima, kojima sam godinama ponavljala jednu te istu narudžbinu kosmičkoj kuhinji. Kao da sam uporno tražila pomfrit koji je hrskav na površini, a mekan iznutra, uz sočan rolovani batak, a dobijala pregoreli krompir koji lomi zube i ostavlja gorak ukus u ustima, uz žilavo meso koje nakon žvakanja moram da ispljunem, isisavajući iz njega onoliko ukusa koliko je uopšte imalo parče kožnog đona.
Da li je šef kuhinje nesposoban? Zlonamaran? Nekvalifikovan? Ili je moja porudžbina neprecizna? Ili toga prosto nema na meniju?
Ne, ne i ne.
Šef kuhinje zna svoj posao i sočni rolovani bataci sa savršeno isprženim pomfritom su za njega umeće koje ne zahteva ništa više truda nego pohovanje đonova i ugljenisanje komada krompira. A na meniju ima svega što poželiš, jer ga formiraju narudžbine, a ne samovolja šefa kuhinje. Dakle, nije do njega, do mene je. Nije do kuhinje, nego do porudžbine.
Znala sam to, naravno. Ali bila sam suviše trvrdoglava, arogantna, agresivna. Svaka moja pordžbina, bila je recept za omekšavanje ega, za pronalaženje samopoštovanja, za prihvatanje sebe.
Žvakala sam i žvakala silne lekcije. Pljuvala ih i gutala nesvarljive. Naručivala ponovo. Ljutila se i besnela. Zahtevala. Posezala i grabila sve što je ličilo na pomfrit i rolovani batak. Da, to je definicija gluposti. Pokušavati da dobiješ drugačiji rezultat potpuno istim postupkom.
