Ok, da pokušam drugačije. Naručim krvavi biftek. Ali krvavi biftek mi se gadi. Dobijem krvavi biftek i budem zgađena.
Naručim salatu. Ali salata je nedovoljna. Dobijem salatu i ostanem gladna, prazna, frustrirana.
Naručim tortu i dobijem ogromnu, kremastu, šlagastu, voćastu, jeeeee! Baš to sam htela! A torta me napuni šećerom i energijom koju moram da trošim i trošim i trošim. Dobra je torta, ne bunim se. Ali je iscrpljujuća.
Umorila sam se od iluzornih i radikalnih narudžbina. Ne želim pohovani đon i spržene krompire sa ukusom pepela, a i sa tortom sam završila. Potreban mi je redovan, hranljiv i ukusan obrok, sa nečim slatkim za dezert, uz kafu.
I sada, kada sam ponovo pred narudžbinom, hvatam sebe kako pokušavam isto. Prepoznajem taj osećaj u sebi – tu tvrdoću i žudnju i tu suludu glad koja nikada nije zadovoljena.
Ne, nećeš. Kažem tom delu sebe. Ti si mesto sa koga sam poslala sve svoje nejestive narudžbine. Ovaj put, bira moje biće, moja duša. Biram mir i ljubav, šta god to značilo. Ne posežem, ne podležem ludilu, ne grabim. Čekam da dođe, baš to što mi je potrebno. Neprecizna narudžbina?
Ne, ovog puta ne. I lepo vidim šefa kuhinje kako se smeška zadovoljno, kao da ipak više voli da svoje kreativno umeće ulaže u ispunjavanje jestivih i ukusnih narudžbina, serviranih u pravom trenutku.
Fotografija: unsplash.com
Aleksina Đorđević
