Stalno razmišljam o tome, ko smo, kad ostanemo bez ičega što nas definiše? Kosmos, štasmos – ne znam iz kog je to vica, ali poenta mi je sasvim dovoljna.
Koliko lažiranog unutrašnjeg života imam, koji mi daje osećaj akcije, iako se ne pomeram iz fotelje? A koliko pravog? Jer ima i jednog i drugog. Ali ne razmišljam ja o tome zato što sam u izolaciji, ja o tome mislim stalno. Ili, ja stalno mislim, zato što oduvek živim u nekom obliku izolacije, sama sa sobom (predsobljem…) i svojim unutrašnjim životom, svojom maštom, dramom, obrascima, svojom strašću , svojom uznemirenošću i svojim mirom…
Možda zato što sam bila svuda i radila svašta. Putovala sam po svetu, kampovala po prirodi, spavala na plažama. Živela bez struje i vode danima, u urbanim uslovima. Cimala se zarad avanture i doživljaja, kao i zarad dnevnog preživljavanja. Ako moram, moći ću opet. Volela bih da ne moram. Volim svoju udobnost. Ali, ako se jednog dana nađem na selu, snaći ću se. Mogu i da pustim svoju sedu kosu da izraste, mogu da se ne šminkam i da nosim samo trenerke. Umem ja da pišem i olovkom na papiru, ne moram da kucam u wordu. A ako ne umem da kopam, sadim, mesim, naučiću. Ako moram. Jer, ako nešto moram, ja u tome pronađem smisao i zadovoljstvo. To je valjda suština prilagođavanja.
A moj život je pun prilagođavanja, iako deluje kao da se ne pomeram s mesta i živim po nepromenljivoj rutini. Osim sada, u ovoj situaciji, kojoj se veći deo sveta nevoljno prilagođava. Sada živim najpribližnije svoj pravi život, sa najmanje onoga što moram. I više toga sam uvidela, razotkrila i samospoznala u poslednjih mesec dana, nego u proteklih deset godina, baš mi ide. Kad bi ovo bio život, što reče moj prijatelj… Ali jeste, sada. I tako je, dok ne bude drugačije. Osećam se oslobođeno, usred sveopšte sputanosti, ali to je tako karakteristično za mene.
U kosmosu i štasmosu, to sam što sam, sa i bez.
Naslovna fotografija: instagram.com/koketit
Aleksina Đorđević
