Poslednje zvono. Poslednji dan. Poslednji trenutak. Nižu se poput Heseovih staklenih perli koje plešu na ovom prolećnom suncu. Sve se bliži kraju. Više neće biti tebe. Ni nas. Poslednja poruka od njega daje mi želju da zaronim lice u ruke i vrištim. Ne treba mi on, već ti. Nije trebalo ovako da se završi. Ja sam verovala u happily ever after, a ti si mi, pored svega ostalog, srušio snove i ideale…
A njih ima bezbroj u tvom životu. Samo ih posmatram. Ne želim ni da izgovorim na šta mi liče. Iste su kao i ti: lake i jeftine. Ukrale su mi te. One i ulice.
Mrzim te trenutke kada sam sama sa svojim mislima. I kada počnem da se prisećam svega. Tebe i mene. Boja. Mirisa. Bili smo kao dva deteta spremna na igru; bili smo deca. I sad smo, što je najgore. Ja sam, bar, sazrela: od ove situacije, od obaveza koje imam u životu. A ti, ti si ostao isti: svaki drugi dan druga devojka, alkohol, žurke… Više ni ne pitam za tebe, ali priče kruže. Nisam više ni očekivala, dragi moj. Ne volim te više. Samo mi te je nekako žao. Na šta si spao. A ja sam mislila da možeš da budeš toliko hrabar da pokažeš svoje pravo lice. Izgleda da sam pogrešila.
Ukrale su mi te ulice i ono što si naučio od njih
Ukrale su mi te ulice i ono što si naučio od njih. Zar je toliko teško zavoleti nekoga i prestati da bežiš? Zar je toliko teško pogledati me u oči i ponekad, kad se sretnemo, reći jedno: “Ćao”? Zar je toliko teško priznati da si me voleo bar na pet minuta i da zbog toga ne možeš da ostaneš duže sa bilo kojom od njih?
Jednog dana ću valjda i ja pronaći istinsku sreću i zaboraviti na tebe. Sa osmehom ću pomisliti na sve one osmehe, šale i zagrljaje i neću žaliti ni za čim. Nekim ljudima sam previše verovala, ali neka sam; život je kratak i treba da stojimo iza svega što uradimo. Pogledaću ispred sebe i pružiti ruku svakom novom osmehu. Zar to nije upravo ono što nas čini ljudima? Zaboraviću, možda, jednog dana. A sada samo želim da ti oprostim. Zbog sebe.
“Ko rane ne zna, ruga se ožiljku.”
Pa šta ako sam te volela? Pa šta ako neko voli nekog? Život je ljubav. A ljubav je put, ne cilj. Sve što postignemo u životu dužni smo njoj: nekada okrutnoj i bolnoj, ali nekada i predivnoj i iskrenoj. Misliš da ne vredi rizikovati? Ja znam da ću, i pored svega, sve što imam dati za ljubav. Ali više ne tvoju.
Sara Hadžić je Veliki zaljubljenik u književnost, prirodu i druženje. Uživa u dugim šetnjama po plaži i prelepim zalascima sunca. Užasno je romantična i nada se da će jednog dana upoznati svoju srodnu dušu. Iskrena, komunikativna, otvorena, tvrdoglava. Obožava da piše, čita, voli muziku- pored porodice i prijatelja, te tri stvari je apsolutno karakterišu. Vodi se parolom ”Bolje da uradiš nešto pa da se kaješ, nego da ne uradiš ništa.”
