Promena. Jedna od najlepših stvari na svetu. Znate kako se subatomske čestice ne pokoravaju zakonima fizike? One deluju u skladu sa slučajnošću, haosom, verovatnoćom… Sudare se u sredini univerzuma, i beng! Energija. Takvi smo i mi, ljudi. To, zapravo, i jeste najlepša stvar univerzuma. Nepredvidljivost. Neznanje o onome što tek dolazi. Neizvesnost očekivanja, radost pronalaženja. Pronalaženja sebe, pa onda i nekog drugog. Svakodnevno otvaramo nove mogućnosti kojima bismo se okrenuli, svakodnevno dobijamo nove šanse i puteve kojima da krenemo. Izbor je na nama. Sve što je potrebno jeste da širom otvorimo oči i odlučimo kuda ćemo (s)krenuti.
“Verujte da je život vredan življenja, pa će vam i sama vera pomoći da od zamisli stvorite činjenicu.” – savetuje nas Vilijam Džejms (William James). Na to se nadovezuje Emerson (Emerson) koji kaže kako je čitav život jedan veliki eksperiment, i dodaje da što više eksperimenata napravimo, više vredimo. A nama ne ostaje ništa drugo, nego da se sa ovim premisama složimo i da ih otvorenog srca podržimo.
Neizostavno, u čovekoj biti je da pati za svim što je nekada imao i što ga je ispunjavalo. Setite se nekog mirisa, pa ga poželite ponovo svuda po svojim rukama. Prenu vas neke oči, pa poželite da su opet tu da vas treptajem pohvale, pogrde, požele. Setite se potrošenog novca na neke haljine, pa zaželite tog novca opet jer su vam potrebne neke nove haljine, lepše, laganije, manje zahtevne za održavanje. Setite se kako je varljivog leta te i te godine sve bilo drugačije, čini vam se bolje, čini vam se lakše, čini vam se jednostavnije. Zapitate se zbog čega vas neko nije voleo onoliko koliko ste vi njega, zašto je taj neko srećan sa drugom osobom, a sa vama nije umeo. Pomislite na sve dane koji su protekli u sanjarenju i uzajamnoj sreći, pa se zbunite pred konačnim ishodom.
Podsetite se perioda u kojima su se dan za danom, sat za satom, nizali neuspesi ili jedva uspesi, pa se uplašite da nikada nećete biti voljeni, da će vas ljubav uvek, za korak ili dva, zaobilaziti. Uplašite se da ni poslovni uspeh koji postignete neće biti dovoljno veliki da vam plati put na Bali ili ma koju drugu egzotičnu ili manje mirnu destinaciju. I tada, u tim trenucima, čeznete za prošlošću misleći da sadašnjost i budućnost za vas ne čuvaju ništa lepo. Ne krivim vas. Sasvim je normalno na trenutke misliti na sreće koje su prošle, prirodno je plašiti se za sopstvo usled momenata koji se čine da nemaju uspešne izglede. Međutim, istina je da ne smete da prigrlite prošla srećna dešavanja kao jedine sreće koje su vas ikada zadesile. Istina je da morate da verujete da će nove, veće sreće tek doći, da će vas neke jače ruke grliti, neke sposobnije oči čuvati. Istina je da morate da verujete da smeh tek dolazi, da će se radosti tek nanizati, da se sada pripremate za život koji vas tek čeka.
Budućnost vas čeka, nemojte da kasnite
Mladi ili stari, gradimo put pun nepredviđenih situacija, pun urušenih i ostvarenih planova, pun raznolikih životnih koještarija. Od prvog gutljaja majčinog mleka i prvog plača u kolevci, preko prvih izguljenih laktova od pada sa bicikla u trci sa komšijskom decom, pa do naoštrenih štiklica ili preteških kanađanki, saznajemo da je život sve i ništa, i da kao takvog moramo da ga volimo i prihvatimo. Saznajemo da smo u odnosu na život mali, saznajemo da je on u odnosu na nas nemoćan. Učimo da živimo, svaki dan. Usvajamo obrasce, odričemo se istih kada postanu pogrešni. Usvajamo ljude iz lokalnih kafilerija, pa ih, onda, vratimo gazdama kada se ispostavi da im je sa gazdama bolje. I tražimo, uporno tražimo nešto novo, nešto bolje, nešto drugačije.
Tražimo nove šanse, nove ljude, nove izazove. Gledamo u oči novim situacijama, izazivamo ih, kušamo ih, negujemo ih. Kada je potrebno, odričemo ih se. I sve to radimo da bismo naučili da živimo, da bismo završili put (ili puteve) kojim smo onomad, posle prve skinute pelene, krenuli. I u takvom životu, u takvom okruženju punom prošlosti, punom sadašnjosti, punom koječega različitog, potrebno je da, ne samo mislimo i verujemo, nego znamo da se ničiji kraj ne zna i da ništa nije konačno. Možda će baš vas šefovi naći za jedinog kandidata za unapređenje. Možda će se oni koji su se neko vreme klizali na putu do uspeha odjednom saplesti, jer ste vi zaslužili to klizanje. Možda snovi postanu stvarnost. Možda vi budete ti od kojih će vaši roditelji jednog dana živeti, a vaši prijatelji dobijati najbolje poklone. Možda će vas voleti čovek o kom svi sanjaju. Verujte da hoće. Ja verujem da hoće. Ako je Bernard Šo (Bernard Shaw) zaključio da je život pun grešaka, ne samo časniji, nego i korisniji, od života bez ijednog pokušaja, onda ćemo sopstvenih grešaka prestati da se stidimo i pretvorićemo ih u “znakove pored puta” koji nas vode ka cilju i uče mudrosti. Verovaćemo da nam pomažu da stigemo do tog kraja o kom još uvek ništa ne znamo, da protrčimo kroz cilj i tu, eto, zastanemo da prodišemo uspeh.
Dok sve ovo prolazite, ne zaboravite, prošlost nije i ne sme da bude merilo sadašnjosti, sadašnjost nije merilo budućnosti. Sami ste mera sebi, život je mera vama. Radujte se svim novim životima koji vas čekaju, dobri su, ako ne i sjajni! I, nadohvat ruke su, osvrnite se.
Emilija Cvijanović prezire predrasude, ograničenost i nepoštovanje različitosti. Uvek je blizu, preblizu ivice koja deli realnost i maštu. Potpuni je rob estetskih uspeha i, što je najvažnije, u večitoj je potrazi za prožimajućom ljubavlju.
