Čuveno pitanje: “U koji ćemo klub večeras?” A gde su dobre stare sedeljke i čajanke – gde si morao da imaš pozivnicu da bi bio prisutan? Gde je stari dobri bal pod maskama – gde su devojke napuštale zagrljaj jednog i prepuštale se zagrljaju drugog čoveka, nadajući se da se baš iza te maske krije on. Zamislite samo: raskošne haljine koje svakim pokretom zrače svojom bojom, dok se vezovi na njima lagano njišu. A onda ulazi ona. Njena pojava mami poglede i izaziva uzdahe, dok uzdignute glave korača prepunom salom, a njene oči govore: “Da, to sam ja…” Možda je baš ona Tolstojeva (Лев Николаевич Толстой) Karenjina (Анна Каренина), a on, taj gordi muškarac tamnih očiju, čiji je pogled uhvatila samo na tren, svevremeni Mark Darsi (Mark Darcy). Možda…
A zamislite tek kako su izgledale žurke naših najstarijih predaka. Neko će reći: “Ma, kako su oni umeli da se zabave? Nisu imali uske crne haljine kao Odri Hepbern (Audrey Hepburn), niti štikle od 14 centimetara.” Verujte, za njih je sedenje oko vatre i pričanje priča – gde je svaki gest bio kao pečat, a svaki dodir izazivao istinski treptaj – značilo mnogo više nego danas Cosmopolitan tamo nekog “frajera” koji vreba svoj sledeći plen. Sa svakom kišom koju su, na raskošnim livadama željno iščekivali, čekao ih je neki skriveni pogled ili tajni znak koji je prkosio vremenu i držao ih budne do ranih jutarnjih sati. Eh, prošla vremena.
Možda je baš ona Tolstojeva Karenjina
“Oni su sad najopasniji, kao psi pre puštanja s lanca, laju i na zvezde!”, čulo bi se samo kao šapat, koji se kao senka provlačio kroz stihove njihove omiljene pesme. Bile su to lepe šezdesete… Veče, svi su na nogama, trg je ponovo mlad, dok se lepršave haljine vijore na vetru i tek ispeglane košulje, možda po prvi put, na sebi osećaju čar ženskog dodira. Poneki slučajni prolaznik zastao bi na tren. Njegove noge su opet bile hitre, a srce mlado. Zatvorio bi oči i sećao se. Samo delić vremena, ovo je bila njegova mladost, njegova igranka i ponovo je bio gimnazijalac, zaljubljen u svet koji ga željno iščekuje.
Laju i na zvezde...
Kao vaš vodič kroz vreme zaista smatram da postoji mesto gde je svako od nas bar jednom “polomio čašu od kristala” ili “krenuo na put na koji ga sudbina šalje”. Da, to su one, mesta sa dušom, gde karirani stolnjaci pričaju priče koje generacije skrivaju, a nesrećnim stolicama i danas nedostaje poneki naslon. Mesto na kojem se pije da bi se zaboravilo, da bi se proslavilo, da bi zabolelo ili prebolelo. Ili se, prosto, pije da bi se pilo, dok tamburaši sviraju “onu njihovu”, a prijatelji jedni druge grle, prisećajući se svojih priča i dopuštajući da baš ona, kafana, sazna i duboko sakrije sve njihove strepnje i osmehe. Fleka od vina na drvenom stolu sada se više ne razaznaje. Ili je to bila suza? Samo ona to zna…
Mesta sa dušom, gde karirani stolnjaci pričaju priče koje generacije skrivaju
Tu smo, i bliži se kraj našeg putovanja kroz vreme. Ponoć, grad je obasjan uličnim svetlima koja otkrivaju i njegove najdublje tajne, dok se vetar poigrava sa zvukom iz obližnjih kafića. Grad je živ – možda kao nikad pre, došlo je doba klubova i koktela, igranja do ranih jutarnjih sati, gde zabranjujemo vremenu da prolazi i nadamo se da će ono, samo tu noć, igrati u našem timu. Diskoteka vrvi od nasmejanih lica koja, samo na tren, uspevaju da zajedno zaustave planetu i da svojom mladošću pobede prolaznost. Svi nazdravljaju. Onome što je bilo, onome što je sad, i onome što će biti.
Selena Kostić je večiti tragač. Zaljubljena je u note i reči, živi za svaki trenutak i veruje da je njen princ tu negde, iza ćoška. Naoružana je osmehom, željno iščekuje novo sutra i volela bi da jednom obiđe svet na letećem ćilimu.
