Ako žena ne ume da drži distancu, nego se naprima na kres šemu i pokušava da je pretvori u vezu, onda mora da bude veoma oprezna. Zapravo, uopšte ne sme da upada u kombinacije.
A žene to ipak čine. Pristaju na kres varijante, a onda pokušavaju da ih unaprede u vezu. Iako je muškarac sa kojim su u šemi evidentno neadekvatan.
Pa koji nam je đavo? Gde nam je pamet? Zašto se primamo na krevetsku varijantu? Zašto smo uopšte dozvolile sebi da imamo bilo šta sa nekim ko je evidentno neadekvatan?
Ah, zbog seksa. I dobile smo to što smo htele. I šta onda hoćemo još?
E, tu ženska priroda radi protiv nas.
Prvo, žena teži da objedini, unapredi, zaokruži, upotpuni. To joj je posao. A kres šema je tako nedovršena. Tako aljkava. Tako neregulisana. Tako nepotpuna.
Koja bi domaćica to otrpela?
I tako upadamo u zamku koju same sebi postavljamo. I sve vreme lepo vidimo šta radimo. I ništa.
Nešto jače od nas tera nas da stvari dovedemo u red. Da se prilagodimo koliko god možemo, pa i još malo, preko mere prihvatljivog, samo da bismo napravile neku celinu.
Pa iako je evidentno neadekvatan primerak muškog roda dobar samo dok ne otvori usta, a ponašanje mu je takvo, da ga ni u bioskop ne bismo odvele – gde se sedi u mraku i ne gleda se u druge ljude, nego u platno, dakle gde je najmanja šansa da će nas obrukati – mi i to radimo. Počnemo da ga vodimo u bioskop. I da se pojavljujemo sa njim i na manje mračnim mestima.
Čak se i zaljubimo. U stvari, obavezno se zaljubimo, jer trezne tako nešto nikad ne bismo uradile.
Kad se sastanemo sa prijateljicama, ne trudimo se da odbranimo svoj izbor. A one se ne trude da se prave da im se on sviđa. Njima je samo važno da je nama dobro. A dobro nam je. Jer smo zajašile vetar i uhvatile ga za uši i mamuzamo ga iz sve snage.
Da, da, vetar ne može da se jaše. Ni na vrbi ne rađa grožđe.
Ni kres varijanta sa EN (evidentno neadekvatnom) osobom ne može da bude veza. Ali hej, recite vi to jahačici!
Jer vidite, seks u seks šemi zna da bude mnogo dobar. I umesto da domaćica bude zadovoljna onim što je zajahala i da to zadrži iza zaključanih vrata, ona to pusti u srce. Dobro, to je prirodna težnja žene, da joj ono što joj je blisko telu, bude blisko srcu. Ali, srce nastavi da radi protiv nje. A pritom, ono samo radi svoj posao. Transformiše. Pa tako nežna osećanja pretvara u težnje, namere, ambicije. I onda ona to pusti u svet. Počne EN-a da drži za ruku u javnosti. Kasno je sad da joj svi kažu da je budala. A kažu joj.
I ona to prima k znanju. Ali znanje je odavno napustilo oblast zdravog razuma. Sad joj ne preostaje ništa drugo nego da zabidži kud je krenula. Da nastavi sa jahanjem vetra. Sve češće joj više nije prijatno. Suze joj oči. Bole je ruke od uvrtanja ušiju toj neukrotivoj sili.
Žulja je sedlo. A EN cveta i blista u svom samozadovoljstvu. I stalno je dovodi u nepriliku. Blamira je. I dalje je srećna kad ostanu iza zaključanih vrata. Ali ona i dalje želi nemoguće. I nastaviće, sve dok se potpuno ne smori. Dok joj EN ne dosadi. Dok cinizam ne preuzme.
I posle će da se pita isto što su je svi već pitali. Gde joj je bila pamet?
Zašto se uopšte upustila u kres kombinaciju, kad nije sposobna da se zadrži u strogim okvirima zadate šeme?
Naravoučenije? Pametni se uči samo na sopstvenim glupostima.
