Sedela je zbijena uz zid, povučena do ruba kreveta. Od nje su se jedino dala videti njena leđa naslonjena na zrak mesečine koji se provlačio kroz tanke zavese. Zavese koje bi podrhtale hladnim skokom vetra unutar sobe. Pogled je zadenula u neodređeni pravac, al’ ipak je, čini mi se, ispijala očima nebo.
Nije govorila. Punila je pepeljaru smeštenu između raširenih nogu i samo huhtala.
Dugo sam smišljao kako da joj ponovo priđem i naredim joj da objasni odstojanje koje je, povukavši se na drugi kraj sobe, napravila. Bojao sam se najednom i da je dozovem, iako sam do maločas bio u njoj.
Naslućivao sam o čemu to ćuti. Želeo da ne budem u pravu, al’ nisam dozvoljavao da me neprovereno i nepotvrđeno slama, te sam i progovorio.
– Da li si volela nekoga već?
Vetar je još snažnije, nakon izrečenog, protutnjao kroz zavese. Dok je ona obnažena potezala iz čaše i kvasila suva usta.
Iz nje se oteo glas pomešan strožinom notama henesija, zataškavši na tren svu tegobu koja se vinula i pustila prvo niz njeno grlo, pa konačno kroz zube.
– Jesam.
– Voliš ga još uvek?
– Znaš, iz nekih kreveta živ ne izlaziš. Ni ne slutiš stradanje dok pri tvom padu u isti odjekuje jedino ljubav. Na tom krevetu zavoliš mnogo više od onoga čiji je, zavoliš i sebe i ljubav.
Iz nekih kreveta živ ne izlaziš
A, onda, po tebi goloj, svezanoj i gotovo mrtvoj, druge žene nage ležu. Čovek koga voliš nije samo tvoj, a ni ta ljubav nije ono što se tebi dalo pomisliti. Prokrvariš i još jače počneš da voliš u veri da jačina ljubavi ima moć da zaceli rane. No, da se ne lažemo mnogo, ko u nesreći zavoli još snažnije, jednakom će snagom jednom stradati, tom istom snagom i jačinom kojom je i voleo.
Ne znam da li posle nekih situacija čovek još uvek može da voli ljude zbog kojih ih je i preživeo. Jedino u šta sam sigurna… Nisam, eto, verovala da ću jednoga dana curiti kroz dane istrošenog i ugašenog pogleda, odavajući tako ono što želim da sakrijem – sebe umrlu na jednom krevetu. Nisam ni pomišljala da će me neko nekada upitati da li ga još uvek volim, nisam, nisam, jer sam verovala da će me jedino on, do smrti, katkad upitati:
– Da li me voliš, da li me voliš kao i onda dok smo bili mladi?
I, odgovor bi bio spreman: Volim te, volim te i u smrti te volim.
Ugasila je ko zna po koju cigaretu. Sagla glavu, ne bi li olakšala suzama da se sjure brže.
Bila je u pravu. Iz nekih kreveta živ ne izlaziš, njen je postao moj grob, jer ga je volela, volela je još uvek njega.
Elena Ederlezi svakako nije ono što drugi očekuju da bude, još je manje ono što očekuje od sebe same. Student filozofije, pisac, pesnik, siroti pesnik. Velika nezadovoljština, fascinirana Romima, opsednuta modom i kune se da je Niče živ sigurno bi ga smotala.
