Uvek je lakše onima koji odlaze. Drugi aerodrom, stanice i ulice, novi ljudi i poznanstva. Oni koji ostaju moraju da nauče kako da popune prazninu koju su odlasci za sobom ostavili.
Mirisi prisustva lagano se brišu danima, godinama, vremenom koje prolazi. Umesto da duva u leđa, vetar uspomena zapljuskuje spreda, često ne dozvoljavajući niti jedan korak napred. Puštamo korene u tački čekanja jer teško prihvatamo činjenicu da onaj ko odlazi ne mora uvek i da se vrati.
Čitavog života učimo da pamtimo, srećni količinom informacija, imena i likova koje uredno slažemo na policu pamćenja, a onda se, najednom, uplašimo pred spoznajom da nas nisu učili zaboravu. I zaista, koja je merna jedinica za zaborav? Dani, meseci, poneka ružna reč, izneverena obećanja…? Ili sve to zajedno?
Ne znam gde ljudi odlaze, ali znam gde ostaju.
Razlažemo kompleksnost pojma zaborava na njegove sastavne delove i analiziramo ih do najsitnijeg detelja, a onda sadržaj sa police pamćenja premeštamo na policu sećanja, jer ona za zaborav ne postoji. Čak i kada se vadimo na njega, mi i dalje pamtimo sve zaboravljeno. Pamtimo zaboravljena obećanja, zaboravljena osećanja… Pamtimo čak i zaboravljene ljubavi.
Nekada se čini da ljude upoznajemo isključivo sa razlogom da bismo shvatili smisao rastanaka. I iskreno bivamo prazasićeni i istraumirani svakim izrečenim zbogom. Odlascima koji su sa sobom odnosili i deo nas. Trenucima u kojima su zagrljaji rekli sve ono što usta nisu bila u stanju da izgovore. Opraštanje sa nekim uvek je samo oproštaj životu zbog smelosti da iskušava hrabrost najsnažnijih osećanja, koja su u isti mah i najviše podložna povređivanju.
Izgubljeni u lavirintu uspomena ne nalazimo put na kome ćemo moći da gradimo nove. Predozirani bolom, tuga nam postaje navika, a mi postajemo zavisni od nje. I plašimo se neuspeha da nikada više nećemo uspeti da pronađemo one trenutke vredne večnosti pamćenja i zavodljive kao sreća.
Sećati se sreće ne znači uvek i biti srećan.
Potrebno je da uvek težiš višoj sreći, onoj koja se nalazi iznad ovog stepenika na kome sada stojiš. I zapamti da nikada nisi dovoljno velik. Potrebno je da iz dana u dan rasteš i da uvek imaš potrebu da još porasteš. Sve do sreće.
Sreća ne voli tugu, i to je odavno jasno, ali ni bol ne voli osmeh. Našmeši se tvrdoglavo i zadaj bolu bol. Pa čak i kada je najteže, snagu i odvažnost za osmeh naći ćeš u zalagaonici svih lepih trenutaka koji čine život.
A zaborav nemoj nikada, ali nikada da tražiš. Čak i ukoliko ga pronađeš znaj da nije legalan. Uspomene će uvek naći način za šverc.
Dragana Đukić – Zaljubljena u pisanu reč, more, brodove i vino. Studentkinja srpskog jezika i književnosti koja obožava italijanski jezik, a omiljena reč joj je “trottola”. Sve što prećuti – zapiše. Smatra da je neuspeh samo druga strana uspeha, a uspeh je prevazići neuspeh. Nove razloge za sreću pronalazi u nepoznatom. Posvećena je jogi, ali veruje da ne postoji veština koja može pružiti osećaj ispunjenosti kao zagrljaj deteta i pogled pametnog, zaljubljenog muškarca preko čaše vina uz pesmu Leonarda Koena. Životna krilatica joj je “Život je more. Obožavajte ga, ali mu ne verujte čak ni onda kada vas miluje.”
