U mojoj porodici svi prosto obožavaju krize. To je zato što smo mi neka familija ludaka, harizmatičnih vođa, osvajača, ratnika i revolucionara – ko zna kakve su se sve tu energije i kakvi geni sakupili i deluju kroz nas na razne načine. Ima tu umetničkih tipova, materijalističkih, majčinskih, ali svi su nezavisni i visoko cene zdrav razum i akciju. Čak i oni najluđi među nama, koji su potrošili živote ne razrešiviši svoje krize, tresući se u njima kao priključeni na struju od čega su prilično odlepili – dakle, čak i oni – umeju da daju vrlo praktičan i mudar savet (iako ne umeju da ga prime).

Naš familijarni zadatak, u čiju se realizaciju upustilo nas nekoliko, duhom najradoznalijih i najslobodnijih, jeste da naučimo da kriza nije jedini način života, nego da imamo pravo i na mirne periode uživanja i neometane radosti – a da takođe ni ti periodi nisu način života, jer se neminovno smenjuju sa krizama, kao što se neminovno smenjuju godišnja doba.