11:30
“Evo, samo da završim hladan nes i dolazim”, čulo se iz slušalice. Pogađajte ko je. Tipične najavne rečenice nekoga ko kasni. Zbunjuje ljubaznost koju nisam primetila kod životnih pratilaca, a koji su se uvek trudili da budu direktni pratioci. Što diskretniji – to uspešniji u izazivanju moje pažnje “a ti si tu?!”, nakon čega obično i ne primetim da u stopu prate nekog drugog. Sve u svemu, kao i u nes kafi koju ponudim Mudrom Đ. da ne bi mešao pića razna (odlučio se sa sok), za svega pet minuta do deset sve je bilo na svom mestu, pa i moja prijateljica na kafi koja se pije u ovo doba već po tradiciji. Naše tipično brbljanje, Mudri Đ. uspe da prekine interesovanjem za zajedničke prijatelje. Nisam bila dobro informisana, te mu je preostalo da sasluša moje zahvaljivanje i da napomene da ne kažem pomenutima da je dolazio. Naljutiće se kad čuju da nije svratio kod njih. A možda ni oni nisu tu.
16:54
Javio se prijatelj iz Pariza. Setila sam se da je u tom gradu jednom, možda čak i u isto vreme, boravio još neko, meni mnogo draži od Prijatelja. “Selim se na drugu adresu. Prilikom pakovanja natrčim na broj telefona (slučajni prolaznici moj broj stave među prvih deset, a prijatelji na prašnjav i izbledeo sto. Opraštam, jer se isto dogodilo i sa mojim pamćenjem.) pa, eto… Zašto ne bi došla?” Kako bih ti rekla: “Ja odavno putujem, ali ne prema tebi. I nekako sam sigurna da se to neće ni dogoditi.” Šta drugo da usledi nego pitanja: “Kako je na televiziji, guraš li taj fakultet, gde je Nataša (mogla bi ona u Pariz)” i moji brzi odgovori (vodim računa o tuđim telefonskim računima) i konstatacija “čujemo se”.
Prijatelj mi je dao sjajnu ideju. Koju ću sprovesti sa nekim drugim
20:10
Sunce se sakrilo i sa prvim hladom, krenula sam u šetnju. Tradicionalna kafa sa prijateljicom, ovog puta, pije se u lepoj bašti nama dragog kafića. I samo što smo počele da merimo (ne da brojimo, već razmatramo težinu i dužinu) dane od “kad ono nestade Stari Mornar”, zazvoni telefon. Isti onaj telefon koji nosite kao svoje levo uvo, pertlu na patikama, lična dokumenta i žvake. Sve za svaki slučaj. I za one posebne slučajeve.
20:30
E? Ne, nije dobro. Ej! (Pitate se ko je sad? Moja prijateljica ništa nije pitala, znala je da treba da požuri i naruči piće.) On. Čovek sa kojim ću da osedim. Mislite vi sada kako sam smela u izjavama. Budući da ne znate ko se krije iza redova, pomišljate i da sam takva samo na rečima. Ljudi poput mene, malo drugačiji, nezaustavljivi, spremni i smeli, lako pomisle na starost, ali se ne zadržavaju na toj stanici. Starosti prepuste da se stara o mladosti. Oni stariji misle da smo neozbiljni, a mlađi da činimo podvige. Najvažnije, svoji smo i u tome nepobedivi.
“Šta ima?… bla, bla, bla, (nedostaješ mi) bla, bla, bla, (kad ćeš već jednom da dođeš) bla, bla, bla, (i ovde je dobro, doduše malo vruće) bla, bla, bla.” Sebično (a to tako nije moj fah) zaboravih da pitam za ostale. Možda i zato što mi se učinilo da je užurban, stešnjen. Možda samo umoran, od jakog sunca, kotrljanja lopte na plaži, zabacivanja udice? Možda je umesto male tražio veliku kriglu? Više krigli? Omamljen je! Javio se. Oslušnula sam njegovo krstarenje danas. I to vam je dosta (meni nije).
Plovimo različitim morima, on i ja
Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… I tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. ”Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.
