16:05
“Sve za 1 evro”
Naravno da sam ušla u radnju i potrošila nekoliko evra na artikle koji su mi “veoma neophodni”. Majka mi uvek govori da su te radnje opasne po moj, automatski i njen, budžet. Pogađate zbog “naravno da sam ušla”.
Budžet me ne sprečava da nešto uvek ponesem kući. Tako je bilo i ovaj put. Jedino što se promenilo – nema ko da mi prigovara. Moji su na vikend putešestviju po dedinom rodnom kraju, a ja po kineskim radnjama Beograda. Vraćaju se sutra. Ove radnje su poseban vid krstarenja. Poput plivanja Male sirene u onoj rupi gde čuva sve i svašta. Pomislim da bih baš volela da imam ovakvu radnju. Svoju. Da li to znači da sam se povela za onim SVE iz svetleće reklame? Ne! Psihologija mase. To se prodaje. Ovo ne znači da sam se dobrovoljno svrstala u masu. Samo se krećem kroz nju.
Znam da mi sad udica ne treba, ali po ovoj ceni počeću da pecam. I nećemo kupovati ribu, vidiš da se isplati
22:39
Prijatelj u nevolji! Tačnije Lektorka. “Da li negde mogu da nađem pare na kamatu?” Teška vremena. Niko nikom ne veruje. “Raspitaću se, što ti već govori koliko je teško.”
Raspitam se, na jedinom mogućem mestu, i shvatim da nije teško. Nemoguće je. Čoveku nisu vraćene ni pare koje je dao. Planira da uzme pare na kamatu dok mu ne vrate pare sa kamatom od kojih će da vrati pare uzete na kamatu. Dobih tremu kao pred pismeni, s tim što je ovo bio usmeni (bez prepisivanja) odgovor mojoj drugarici. Znam da je frka jer je ona uvek imala. Kako da je razočaram. Ostaviću taj bedni posle-odgovora osećaj za sutra. Nemam snage da kažem nema nigde. To je ipak dupla negacija za tako specifičan trenutak.
15:45
Stigli su! Mama i mlađi brat koji je u godinama kada su pundravci, savladavanje fizike i ogovaranje devojčica “jer su one bezobrazne”, sastavni deo dana. Kada pročitam ovaj red ponovo, dođem do bolnog zaključka da muškarci nikada nisu u “tim i tim” godinama. I moj deda je u tim godinama sa sve pundravcima. Osmeh koji mi je uputio brat, poljupce i zagrljaje zamenio je odsečnim: “Moram hitno na jedno mesto, trpim već 103 kilometra.”
Do tog mesta zasuli su me sa šta ima novo, da li si kupili one CD-ove, gde si bila ovih dana, šta ćeš sutra… Bila sam ležerna i nisam ni pokušala da ispratim njihov tempo. Pripisala sam ga trenutnoj frci.
U kolima smo se dobacivali kupljenim diskovima, sevali očima prema malom Stefanu koji je pošao sa nama da sačeka svog druga. Prekoračismo prag, mama i ja, naravno, dečaci su se priključili igri ispred zgrade. Nadam se i da se oslobode dnevne doze pundravaca.
Dobro. Mojih pet minuta. Sama krenuh napolje. Minuti se pretvoriše u odlazak do Maše, ispijanje kafe u obližnjem kafeu, svraćanje u prodavnicu zdrave hrane u kojoj sam kupila nezdrave slatkiše i rano spavanje. I da, mama je primetila oskrnavljen budžet i nove, nepotrebne kutije za šećer i kafu.
09:30
Dan počinje prepričavanjem dogodovština sa putovanja. I velikom odlukom. Sve za 1 evro!
Izvor fotografija: photobucket.com
Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… I tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. ”Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.
