06:04h
Točimo benzin, spremni da prevalimo i-ha-haj kilometara. Nije mnogo, za putovanje je malo. Zavisna sam od putovanja (znam, baš retka zavisnost). Put od Novog Beograda do Kumodraža vidim kao avanturu, a ne do Budimpešte koja je praktično već sada moj grad, posećen već nekoliko puta. Kažu kada pronađeš mesto u kom popiješ kafu bez primedbe, našao si dom. Uputili smo se moja prijateljica, kum i ujak. Ne znam kako sam uspela ujaka da nagovorim da baš u ovaj poslovni poduhvat sa mnom krene. Mama je bila na telefonskoj vezi. Ne brine samo o svom već i o tuđim budžetima. Ujak je, u ime ulaganja u posao, procenio da je bolje da pomenute proizvode prodajem nego kupujem. Prvi biser prosut i mudro pokupljen.
Bidimpešta, svaki put je lepša
09:03h
Predah nakon 250 kilometara kod prijateljičinog dede na doručku. Prikovan za krevet, bolestan i nemoćan starac, bio je nasmejaniji od svih prisutnih. Ovo me je podsetilo na nečiju mudru: “Srela sam starca bio je slep, ali ipak je rekao život je lep”. Tako je i meni, ovaj divan starac, rekao jednu mudru: “Služi tebe pamet, ali ne služiš ti nju”. Odlučim da je najpametnije da kupim još jedan par očiju.
12:18h
Nakon brzog i jednostavnog sporazumevanja sa distributerom (klasičan maneken, na tatinu menicu), odabira artikala i pražnjenja džepova, pređosmo još metara. Pa kilometara. U željenom pravcu.
17:25h
Nismo ni morali da raspakujemo kutije. Drugi su to učinili. I kupovali. Kao nekada ja. Dobar posao. Onaj posle kog dodirujete vrhovima prstiju jedne ruke vrhove prstiju druge u stilu gospodina Bernsa (Montgomery Burns).
22.02h
San kao… oduzetost.
31.07. u 17:56h
“Da li se vratio stari mornar?”
“Ne.”
“Je l’ ti nedostaje?”
“Da.”
17:58h
Razglednica. Pregršt boja bez potpisa. Upućenima potpis i ne treba. Reči i redovi. Čitanje onoga što ne piše. Mirisi. Potreba, želja, ljubav. Toplina. Osmeh…
19:45h
Detalji, kojih nije bilo, ukazivali su na prisustvo… Nečije? Čije?
20.34h
Kamenčić na pragu.
21:30h
Otisnuli smo se. Luka u konturama iza nas.
22:45h
Iščekivanje, očekivanje i čekanje.
Deset do
Sve izgovoreno dobilo je značaj “ne mogu više bez tebe”. Niko nije to izgovorio. Valjda je bilo suvišno. “Krećemo sutra uveče.” Odmah računam +12 sati, stiže prekosutra ujutru. Nakon razgovora razmišljam o postojanju kamena na pragu. Predznak? Nečija šala? Slučajnost? Želja da se otisne u buduće dane? Kreativna vizualizacija? Astralno putovanje? Dobro. Zaplovila sam. Stići će me. Biće ovo dugo, dugo krstarenje.
Izvor fotografija: photos4travel.com, 22674586.blogspot.com
Prethodne tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
Dragana Janković je umetnik, konceptor, postmodernista, humanista, vajar i tako dalje… I tako dalje. I pre dnevnika i posle dnevnika sluša Dženis Džoplin, a u pauzi isključivo Betovena i Baha. Zna da je jedinstvena, kao i svi ostali. Katarina Anđelić Cakana wannabe. ”Takva sam kakva sam, takva mi je ćud. Kada mi je smešno, prsnem u smeh lud”.
