I ne moramo da razmišljamo koliko traje jedna zgrada, jedna kuća, zato što te građevine nadilaze prosek ljudskog života. Šta se dešava kada ipak propadnu stanovi i kuće koje smo ostavili svom potomstvu, ili ih nikome nismo ostavili nego su nas nadživeli, nas ne zanima, jer za života imamo udobnost koja nam je potrebna. Na isti način odnosimo se prema ultimativnoj kući svih naših kuća, mestu života čovečanstva – prema sopstvenoj planeti. Šta će biti kada se ona ohladi, ili sagori, kada presahnu prirodni energetski izvori, kad se pod destruktivnim uticajem nezasite ljudske potrebe za udobnošću zatruju i potroše vode i šume, kad uništimo klimatsku ravnotežu i zatremo brojne oblike života, potrebne zbog te iste ravnoteže? Ne zanima nas. Relativnu trajnost mešamo sa večnošću, ili uopšte i ne razmišljamo o trajnosti, odnosno o tome da sve ima ograničen rok trajanja i da ništa ne traje zauvek.
Bahati smo, neodgovorni, sebični – kao vrsta. Namileli smo planetu poput žutih mrava i ne zanima nas šta će biti kada je oglođemo do koske.
Krug života treba da nas podstakne da podignemo nivo svoje svesti, da se uključimo u realnost, da saosećamo sa ostatkom života na planeti, sa biljkama i životinjama, zemljom, vodom i vazduhom.
Arhitektura budućnosti biće trajna na način na koji su elementi trajni – u vidu uglljenika koji ne napušta mesto na koje je ugrađen, samo se reciklira od jednog do drugog oblika. Ovaj prirodni proces izgradnje i razgradnje ljudskih staništa kombinuje umetnost i nauku – dva najveća dostignuća čovečanstva – u skladu sa prirodom i njenim zakonima. Do sada smo pokoravali prirodu, a sada je potrebno da počnemo da je razumemo i da se upravljamo prema njenim zakonitostima, zarad opstanka na planeti.
