Sedeli smo za stolom za dvoje u romantičnom ambijentu meni dragog restorana. Između gutljaja, razmenjivali smo čežnjive poglede i kratke, ali najlepše poljupce. Obožavala sam da ga posmatram dok nonšalantno ispija prvu jutarnju kafu i igra se cigaretom u ruci. Obožavala sam takve doručke sa njim, uz zvuk vode sa improvizovane fontane i dobre, lagane muzike sa zvučnika.
Moju psihološku idilu prekino je zvuk potpetica. Jako visokih potpetica. Samouvereno su se kretale u pravcu našeg stola. Nosila ih je jos samouverenija žena. Visoko podignute glave, izbačenih grudi, laganim korakom njišući oble kukove prišla mu je toliko blizu i sofisticirano, sa blagim “jebimedozore” osmehom skoro prošaputala: “Možeš li da mi upališ cigaretu?” Kao svaki markantan muškarac izgovorio je “naravno” i pružio joj upaljač. Ja sam sedela prekoputa njega i nemo, sa oduševljenjem posmatrala. Činilo se da prolazi večnost dok mi miris gasa iz njegovog upaljača natapa nozdrve do trenutka kada ću ugledati dim iz njenih usta. Nastavila je u svom samouverenom koraku, zahvalila se požudno ga gledajući ispod obrva i odnjihala kukovima nazad za svoj sto na drugom kraju restorana. Kao i svako žensko, decentno sam je otpratila pogledom do stolice i uhvatila njen, dok je sedala i zadovoljno se smeškala, šapćući nešto ženi prekoputa nje. Imala je onaj zadovoljni pogled, pogled koji imate kao da ste upravo osvojili sedmicu na lotou ili put na Maldive.
Žena je od đavoljih ruku satkana
Vratili smo se ispijanju kafe i razmenjivanju poljubaca, ne obraćajući pažnju na bizarnost oblikovanu u drsko žensko biće koja upravo nije svoju zadnjicu smestila u krilo mog dečka. Dok sam se ja u sebi divila tom ženskom stvorenju prenapucanom samopouzdanjem i drskošću, on je verovatno ubrzo i zaboravio da mu je neko prišao i samo zatražio upaljač. Ono što nisam mogla da ne primetim jeste da je podmukla dama sedela na drugom kraju restorana i od svih zauzetih stolova, baš u ruci mog dragog primetila cigaretu. Nisam osećala nekakvu ljubomoru, već neki čudan osećaj divljenja prema jednoj beskrupuloznoj, odlučnoj ženi, ženi čije se samopouzdanje i proračunatost očitava na bori na čelu. Poput crne udovice, nameračena ženka ide glavom kroz zid do objekta svoje žudnje, proždirući ne samo njega, već i sve što joj se nađe na putu. Divila sam se njenom samopouzdanju koje je gušilo, nonšalantnosti, drskosti, proračunatosti, smelosti, bezobrazluku… svemu u isto vreme.
Od žene se nikada nećeš sakriti. Od žene nikada nećeš pobeći. Iz ženinih okrvavljenih kandži se nećeš izmigoljiti. Ona svoju metu nikada ne ispušta iz vida. Zbog nje su se vodili ratovi, prolivala krv, ona je navela Adama na zlo, ona je najparadoksalnije biće, najsenzualnije, najneverovatnije. I sam tvorac, đavo, spušta glavu pred njom. Ona je žena.
Tamara Ognjanović, pronicljivi idealista u večnom sukobu sa razumom, jer njenim strastvenim duhom gospodare emocije. Zaljubljenik u muziku i ritam, prezire patetiku, fine muškarce i surove racionaliste. Nikada se neće odreći tri stvari u životu: svoje plave kose, ljubavi prema Britney Spears i najjačeg sedativa – serije “Prijatelji”.
