Poznati smo uvek bili na ovim prostorima kao narodi koji se uvek trgnu samo kad je stani-pani situacija, iliti da izvinete kad je svima bulja već uveliko u procepu. Tada se nekako uvek zasuču rukavi, krpi se gde može da ne bi bilo još gore, brže-bolje se zakopavaju ratne sekire i udružuju se snage i sredstva bez mnogo pitanja. Pomaže se sa onoliko koliko se ima, pa i to malo što imamo, ovih dana mnogima je planina.
Ta naša solidarnost po potrebi i ovog puta je na snazi, možda više nego svih prethodnih, jer je ugroženih mnogo, opasnost od poplava još vreba, a besmisleni život u našim cirkusima od država, kao i kolektivna apatija dojadile su ljudima kojima je potrebno da budu korisni, da se osećaju da su deo nečeg važnog, vrednog i zajedničkog, pa makar i ovako.
Po navici, nije mogao da nas okupi neki srećan i lep povod, već obavezno tragičan i nemio. Često se pitam gde bi nam bio kraj da smo stvarno tako nepokolebljivi, časni i spremni da vidimo dalje od onoga što nam je ispred nosa, a znam da bi se sutra sve to lako trampilo za neki primamljiviji, lični cilj. Uvek ima svetlih primera, ali mnogi su se već pokazali kao oportunisti, što među ugroženima, što među volonterima, što među herojima.
U nenormalnim okolnostima u kojima smo, silom prilika, navikli da živimo i kad nije vanredno stanje, isplivava i širi se, nažalost, ono najgore u nama. Nepoverenje vlada među ljudima, interesi su iznad svega drugog, našminkani primitivizam postao je norma većine, a cinizam način života. Svaka kolektivna tragedija umesto da bude šansa za napredak društva, kod nas se uvek završi kao šansa za napredak pojedinaca koji ne prezaju da bilo koju situaciju pretvore u svoju korist.
Sve to isplivalo je i ovog puta zajedno sa muljem i đubretom koje je voda izbacila. Mnogi bi da se okoriste, a čovek bi pomislio da su najveći humanitarci. Mnogi se lažno predstavljaju kao žrtve poplave da bi dobili pomoć. Mnogi su se usudili da žednima preprodaju vodu. Mnogi volontiraju da bi sutra time mahali ili da bi se istakli u podmlatku neke stranke. Mnogi su išli da pune džakove, jer su čuli da ima rakije. Opet napominjem – čast izuzecima!
Kada se godinama nagomilavaju samo negativna iskustva, postaje sasvim lucidno verovati u ljude, a sa druge strane neophodno da se (pre)živi u svemu ovome. I tada se dogodi potop, možda baš kao opomena svima, da već jednom budemo bolji, da već jednom promenimo nešto, da obratimo pažnju na ono što je naš zadatak, zbog nas. Da shvatimo da kultura življenja i budućnost našeg društva zavise pre svega od toga kakvi smo mi u duši. Imamo li kapacitet da se osvestimo i izronimo iz mulja koji se nataložio ovde mnogo pre bilo kakvih poplava? Svi koji su se uključili da pomognu bez ikakvih zadnjih namera dokaz su da možemo. Zapamtite, humanost se ne ogleda u tome koliko ste pomogli, već iz kojih pobuda ste to uradili.
