Koga animira protest? Konzumente rijalitija? Sumnjam. Oni će zadržati svoje pravo da ih ne uznemirava neki protest i neka kampanja i da svoje obroke zabave i opuštanja pronalaze u brzoj hrani rijalitija, baš kao što će konzumenti mesa ostati mesožderi, iako su negde čuli da su razni oblici vegetarijanske ishrane mnogo zdraviji.
Ipak, da bismo govorili o izboru, taj izbor bi trebalo da postoji. Da li ima isto toliko emisija o klasičnoj muzici, izveštaja sa kulturnih događanja, promocija i izložbi, kao što ima rijalitija? Ili kultura sve više postaje nešto što, poput osobenih seksualnih sklonosti, treba da konzumiramo u svoja četiri zida ili u okvirima kulturnog geta u koji zalaze određeni krugovi ljudi?
Dobro, jasno je – kič i treš su vladajući trend i možda će gerilski pristup kulturi pridobiti neke mlade talente da svoje potencijale uposle u stvaranju, reprodukciji i promovisanju kulturnih sadržaja.
Protest je akcija otpora. Možda očajnička i patetična, ali akcija. Neko se organizovao i učinio nešto. U sveopštoj apatiji egzistencijalne bede i običnog preživljavanja, to je nešto.
Kultura u Srbiji deli sudbinu srednje klase – skoro da je izumrla.
Meni se ne dopada koncept borbe protiv. Više verujem u borbu za.
Nije potrebno da nešto preziremo, da bismo se aktivirali u oživljavanju onoga što cenimo. Ne treba nam mržnja da bismo promovisali ljubav. Ne treba nam rat, da bismo se izborili za mir.
Ono što je pogrešno u celoj priči, to je koncept. A taj koncept smo nasledili od pećinskih predaka i još ga se nismo oslobodili.
