Postoji kultura u Srbiji. Postoje odlično organizovani i veoma posećeni muzički festivali. Pozorišne predstave. Koncerti Beogradske filharmonije koji su svakog petka rasprodati. Postoje ljudi kao što je Marko Šelić Marčelo i Nemanja Radulović. A možda ste čuli i za Horkestar. Nema ih mnogo. Ali ih ima.
Kultura nikada neće biti masovna. Ni pamet nije masovna. Ni stvaralaštvo. Ni dobrota i plemenitost. Kultura priprada eliti.
Ono što karakteriše Srbiju jeste snobizam koji izjeda elitu. Snobizam je oblik seljacizma. Nećemo ga proterati protestima i nećemo nikoga preobratiti.
Ali možemo da biramo. Možemo da kulturne sadržaje koje ćemo konzumirati biramo sa elitističkim pristupom. Da stvaramo i promovišemo kulturu za odabrane.
Možemo, ukoliko nismo zatrovani prezirom, mržnjom i borbom protiv.
Vidite, ja se ne družim ni sa kim ko gleda rijalitije. Imam malo prijatelja, tačno je. Ali biram svoje društvo. Podelila sam sa njima mnoge elitne doživljaje kulturnih sadržaja. A oni se nisu odvijali u tajnosti, ograđeni bodljikavom žicom, niti mi je bilo potrebno milion para da dospem do njih. Svako je mogao da dođe.
I da ne bismo izgubili fokus, vratimo se u svoja četiri zida i posvetimo se vaspitanju. Šta slušaju i gledaju naša deca? Ako smo ih odgajili na Pink Flojdu, nema šanse da će želeti da slušaju Cecu. Dobro, možda neće imati mnogo drugara u školi. Ali ako sutra sa nekolicinom pripadnika sličnog kulturnog miljea izađu na neki trg da izvode neku protestnu umetnost i kulturu, bilo bi dobro da okače neki transparent poput “zarazna kultura” i da podele prisutnima maske protiv kontaminacije. Recimo.
Izvor fotografija: facebook.com, cdm.me, bjbikers.com
Aleksina Đorđević
