Iz nekih dužih boravaka u Minhenu navukao sam sebi na vrat nekoliko prijatelja Nemaca. Toni je svakako jedan od najboljih prijatelja iz tog perioda.
Odavno sam se vratio u ovu nesrećnu državicu i kontakt sa njime je vremenom praktično iščezao. Međutim pre nekoliko nedelja, stiže mi email od Tonija. Zapalo mu da radi neke procene šteta za svoju osiguravajuću kuću po čitavom Balkanu, i svakako će jedan dan biti u Beogradu. Jedan radni dan i jednu slobodnu noć.
Pošto je kao i ja negde čuo da je Beograd ludilo za noćni provod, tražio mi je, a ja sam obećao pokazati mu tu slavu mog rodnog betona.
Ako izuzmemo to da ga je na stanici neko odžepario, na sreću samo rezervni novčanik sa nekom sitninom i vizit kartama. I to da mu je taksista za 30 evra pokazao kako izgledaju i Zemun u Sremčica, vozeći ga od glavne stanice do centra grada. Sve ostalo je bilo manje više u redu. Tokom dana je obavio poslove i dogovor je bio da ga uveče vodim u taj čuveni beogradski provod.
Pokupio sam ga negde oko 21h ispred hotela. Takva organizacija je naravno nezamisliva bez Pere, mog najboljeg prijatelja, pa smo njega pokupili par minuta kasnije. Pravo od Pere smo otišli na benzinsku pumpu.
Dok sam se ja vratio sa plaćanja goriva Toni je prilično razgovetno umeo da izgovori “‘Oću jebem kurva”.
– Čoveče je l’ može bez tih sranja?
– Šta sam sad ja kriv?
– Pero jebem mu mater, kad si ga pre naučio tu glupost?
– Amiče čovek me lepo pitao kako se kaže to na srpskom.
– Kako te je pitao?
– Pa ne znam tačno, bilo je na nemačkom.
– Ti si stvarno idiot! Kud sam te poveo, završiću u zatvoru večeras osećam.
– ‘Oću jebem kurva!
– Ruhe Toni!
– Vidiš da čovek ‘oće jebe kurva!
– ‘Oću jebem kurva!
– Nema kurva! Sunce ti poljubim, ovo će biti naporno veče!
Pera je shvatio da je preterao, pa je odlučio da bude konstruktivan dok ne stignemo do Dače gde smo inače krenuli na večeru. Toni je na putu do tamo još naučio da kaže “napaseš mi se muda kao zeka kelerabe”, “šta buljiš pederu” i “Amitz loš čovek”.
U Dači klasika, saplićeš se o kokoške na ulazu u kafanu, seoski kič kao ambijent u sirotinjskom delu Beograda. Ljubazno osoblje koje samo što vam ne sedne u krilo, kada vidi da za stolom imate stranca. Hrana bože-me-sačuvaj, ali kao sve u jebenom-etno-fazonu. I svi su nešto kao ponosni na prljavštinu i džiberanu dotičnog lokala. Što bi pametniji deo našeg naroda rekao “čega se pametan stidi, time se budala ponosi”.
Večera obimna i masna sa puno rakije. Račun kao u Ritz-u. Saplitanje o kokoške i na izlazu, i polazak na Panterse.
Na putu do tamo Pera je odlučio Tonija naučiti par diplomatskih rečenica, za slučaj da se izgubi u Beogradu i nekim slučajem naleti na gospodu patriote navijače. Tako da je Tonijev srpski postao bogatiji za “Kosovo je srce Srbije” i “Ne pratim fudbal, ali mrzim pedere”.
Pantersi kao Pantersi, šareno društvo, malo stranaca, malo srpskih nacionalista, neke ribe jeftinije i skuplje. Ciganjski orkestar, ćevapi i mnogo alkohola. Pošto su Pera i Toni već bili pripiti od neke “kajsije”, koju su ljuštili uz kokoške u rustičnoj atmosferi prljave seoske štale kod “Dače”, ovde su odlučili da to preseku pivom. Mene je bolela glava od činjenice da umesto jednog, imam posla sa srpskim i nemačkim Perom. Kako je vreme prolazilo atmosfera je bila sve idiotskija, slobodnija, htedoh reći. Tako da su Toni i Pera posle dva sata po ponoći, u pauzama koje je pravila muzika, mrtvi pijani skakali i urlali na sav glas.
“‘O-ću je-bem kurva! ‘O-ću je-bem kurva! ‘O-ću je-bem kurva!”
Nevaspitano su se brzo prišljamčili nekom velikom društvu, koje je takođe pijano, verovalo da je to što oni rade baš slatko.
Tako da su njih dvojica vrlo brzo startovali neke cice koje su bile u toj ekipi. Toni je padao na jednu plavušu govoreći “Amitz loš čovek”. A Pera je jednoj od brineti objašnjavao da je kurva “rajsko biće” jer može da joj svrši po faci, a da ga ona ne zove pet puta na dan. I dobio šamarčinu naravno. Pera je bio rešen da joj vrati, ali ga je jedan tip iz društva uhvatio za ruku. Toni je uleteo da brani Peru i tu je nastala opšta tuča. Stvar se uz asistenciju ciganjskog orkestra nekako smirila.
Pera se izvinio, a pijano društvo ih je nakon toga još bolje prihvatilo. Nastavili su svi zajedno da viču “‘O-ću je-bem kurva! ‘O-ću je-bem kurva!”.
Posle je deo tog društva seo da pokaže Toniju Srbiju u pravom svetlu. Sve od cara Dušana i zlatnih viljuški, do zločinačke NATO agresije i Kosova srca Srbije. Usput su ga naučili da kaže “Ciganske pičke”, “hoćeš da mi popušiš maco” i “imaš dobre sise”. Onda su izašli na svi zajedno napolje i pucali u prazne pivske flaše, koje su zvali Klinton, Tuđman, Alija, Bler i slično. Mrtav pijan u jednom trenutku Pera je upao u Savu. Ali je budala pijana mislila da je baš srpski šmekerski da pliva na drugu stranu. Moram priznati da me odavno nije učinio tako srećnim. Stvari su se odavno otrgle kontroli. Takoreći još kada je Pera kročio u kola. Tako da sam ja sam nakon toga odlučio ići kući. Toni je ostao sa novim drugarima.
Peru je spasla rečna patrola. Toni je prespavao u Banjičkoj šumi, gde ga je zamala ulovila grupa Radovih navijača koja se tamo odmetnula još prošlog leta posle utakmice sa Napretkom iz Kruševca. Dok je bežao urlajući “Kosovo je srce Srbije” i “Imaš dobre sise”, na njega je naletela policijska patrola i sprovela ga u stanicu, pošto je u međuvremenu ostao bez dokumenta i para. Mene su probudili u kancelariji, jer se u policiji Toni pozivao na mene. Garantovao sam za njega. Dao sam mu novac i ispratio ga na bus. Izgrlio me je kao brata i sa suzama u očima rekao. “Nikada se nisam ovako dobro proveo. Čim završim ove procene uzimam godišnji odmor i dolazim na dve nedelje”.
Super! Daću ti Perin telefon, pa se provodite kada dođeš!
Nije istina da Beograd i Beograđani nikad ne spavaju moj dnevniče. Spavaju, ali kada stranci odu svojim kućama, a mamurni Beograđanin dođe ujutru na posao.
preuzeto iz: “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”
Amitz Dulniker u zvezdanom nebu vidi šta ste sve sakrili od sebe i drugih. Zna šta želite, mislite i volite. Zna sve: da ste nesrećni, nesigurni, perverzni i neodlučni. Ako budete dobri, neće to podeliti sa drugima. Amitz je takođe i autor “Besmislenog dnevnika jednog H8-era”.
