Nedavno sam pročitala članak koji “pametno” određuje koliko je partnera potrebno da se žena ne bi transformisala iz madone u kamenjarku. I daju se neke brojke, kao na licitaciji, odokativno, tj. odnogativno, i na kraju… Nije ni važno šta su zaključili. Smešno je što se uopšte pokreće takva tema. Naslov možda nije ličio, ali je upućivao na sramni kurvarluk i suludu žensku misao da oslobode svoj libido.
Nekako često ispadne da je jedan deo ženske populacije kurva. A ja tvrdim da kurva nije ženskog roda. Kurvar, doduše, postoji, ali se izgubio među svim tim kurvama. Verovatno su ga proždrale, mada se po kraju priča da ga svojim širokim leđima zaklanja čuveni kiklop Društvo. To jedno oko mu služi da nadgleda grešnice. Grešnici su sa one strane društvenog zak(l)ona.
A kurva je kurva. Ako se već gađamo uvredama, trebalo bi to da radimo demokratski. Seksualne slobode sočno zvuče dok se ne zaradi neka boleština ili dok ne gledate u oči partneru i pitate se da li biste pojeli burek koji je pre vas pipalo 150 ljudi. Bar ja tako reagujem. Ne zato što žalim za vremenima kada se krvavi čaršav (kuku vama ako nije krvav) posle prve bračne noći izbacivao pred rodbinu i time dokazivala neokaljanost jednog tela (anketu o uživanju rodbina nije radila), nego zato što to vidim kao poštovanje sopstvenog tela i vođenje nekog koliko-toliko zdravog načina života.
