Sećam se ekskurzije u osnovnoj školi. Putovanje je bilo organizovano za tri škole iz kraja i nekoliko dana pred polazak počele su da kruže priče o nekom frajeru (u to vreme za nas je frajer bio dečak koji je imao dobru šuškavu trenerku i opasan pogled, skoro pa kao danas) u koga su se sve devojke pozaljubljivale. “Tuke”, mislila sam i zamišljala opštu tuču u kojoj bi ona sa najviše preostale kose dobila plen. Nije to moja priča, pomislila sam. A onda sam na jednoj puš pauzi (za vozače, a piš za nas), ugledala dečaka koji je baš bio po mojoj meri. Blenula sam kao tele. Crn i nasmejan, odmah je uzburkao tinejdžerske hormone. I tako sam do destinacije neprestano prepričavala značajan susret drugarici koja je sedela do mene.
Na povratku je promenila mesto. I dok sam uzbuđeno upirala prstom u biser koje su sve druge devojčice propustile, a koji sam ja, baš ja, pronašla, nasmejala se i rekla: “To je on, Marko.” “Marko, onaj što…?” “Da, one što si ih nazvala tukama. Tuko.” Razočarana utapanjem u masu bolovala sam jedno mesec dana (godinu, zapravo, ali ne istim intenzitetom), ali sam znala da to nije za mene. Još dok sam gledala američke sapunice ogadili su mi se muškarci oko kojih je letelo jato žena koje su oni rado primali u svoje gnezdo. Užasavalo me to što se čini da oni sve mogu, da su popularni i da ih niko ne osuđuje. A žene… One su mirno čekale svoj red. I dobijale pogrdne nadimke. Čak i od gledateljki. Uticaj medija i vekovna demonizacija ženskog roda valjda je uticala na podsvest. Previše neizbirljivosti i dalje shvatam kao srozavanje svih kriterijuma, nezavisno da li ste u redu ili vladate šalterom.
