Nije to ono da sad kusamo šta smo zakuvali. Još je gore.
Tiče se plodnog mulja u koji su izmilele morske nemani i nemančići, i ostala žgadija, koja je nastanila planetu.
Toplog blata, čije životvorno i životrovno klokotanje osećamo u krvi.
Jer nemani su bile suviše kabaste i novostečene noge ih nisu odnele daleko. A sitnež se krila pod kamenom, u blatu, bućkala se u prvobitnoj čorbi i opstala.
S vremena na vreme, zov blata pronađe odziv u evoluiranoj krvi i mesu. I najbolji među nama imaju crno pod noktima, od kopanja pod kamenjem opstanka. A najgori prosto izgledaju i dejstvuju kao da su maločas izmileli ispod tog kamenja.
Kusali smo istu prvobitnu čorbu. A to radimo i sad.
Teško je postati čovek
Davimo se u nasilju, ako ne neposredno i bukvalno, onda na sve moguće perfidne načine.
Vršimo nasilje nad sobom, podležući slabostima, gubeći se u samoispitivanju i samoprebacivanju, krivici i nemoći tamo gde samo od prečišćenosti našeg duha od prvobitnog blata zavisi hoćemo li zablistati, ili pasti i uvaljati se u kaljugu.
Povređujemo sve oko sebe, misleći da imamo jedino posla sa sobom i da smemo da se zavučemo pod kamen i ostanemo sigurni u blatnjavim isparenjima. Arogantno zamišljamo da živimo sopstveni život dok donosimo odluke koje menjaju živote oko nas. I onda ih se ne držimo. Jer, teško je držati se svetlosti i plemenitosti, davati najbolje od sebe i sebi i drugima, dok cimamo na leđima tu kamenčinu u potrazi za prvom barom koja deluje poznato, jer odiše šmekom prvobitnog gliba.
Baš je teško postati čovek.
I još teže ostati.
Aleksina Đorđević je matora ribetina. Zna sve i neće vam reći. Ne daje savete i ne proriče budućnost, osim ako je baš mnogo nervirate. Užasno komunikativna, a provokaciju smatra najzabavnijim oblikom komunikacije. Izvodi striptiz za pismene.
