To nikad nije bilo nešto o čemu se priča. Nije bilo interneta – ne tako kako ga danas ima – i na televiziji nikada nisam videla nijedan srećan kraj sem da momak i devojka završe zauvek zajedno. I kada je to sve što znaš i sve što u tvom malom svetu postoji, onda nađeš način da se u to uklopiš. I tako sam se uklapala godinama.
Pre većine drugarica sam imala prvi poljubac, prvog dečka. I sve to ide “kako treba” dok ne dođem u srednju školu. I prvi put vidim spot za pesmu Girls like girls i prvi put vidim dve devojke koje se poljube i prvi put pomislim: to je sigurno mnogo bolje od ovoga što sam ja radila. I ta misao prođe i opet ništa, dok ne odem u Dansku na godinu dana i upoznam jednu prelepu devojku. Nikada joj nisam rekla kako se osećam, nikada čak nisam ni pričala nasamo sa njom. Sada se ne sećam ni kako se zove, ali se sećam svake crte njenog lica. Tada sam naučila šta stvarno znači kada ti se neko svidi.
View this post on Instagram
Kako sam se vratila u Srbiju, vratila sam se na stara podešavanja – što se toga tiče. Iako sam sada mogla da kažem da sam bi, držala sam se socijalne norme veza sa muškarcima. Rekla sam drugaricama da sam bi, rekle su mi da ne može biti tako, pošto nikad nisam pričala da mi se sviđaju devojke. I ja sam se složila. Ali, što je više vremena prolazilo i što sam više viđala oko sebe kvir ljude, to sam više prihvatala sebe.
Neverovatno je koliko je vidljivost važna, i to niko ne može da razume dok ne vidi neki deo sebe u svetu i prepozna ga, prihvati i prisvoji.
Mislim da ljudi ne razumeju da jedan kvir par u nekoj seriji ili filmu nije “nametanje homoseksualizma”, nego nešto što zaista može da spasi živote mladih kvir ljudi.
Internet je dosta pomogao, kao i vidljivost kvir osoba u serijama, filmovima, knjigama. Ne mogu da zamislim koliko bi fantastično bilo da sam od malih nogu mogla da vidim žene koje bezbrižno vole druge žene. Koliko bi mi stvari bile jasnije, koliko bih se lakše prihvatila, manje preispitivala.
Ne kažem da je preispitivanje loša stvar, naprotiv. Svako ko se dovoljno raspituje obično dođe do toga da ne želi da se stavi baš u neku kutiju, pa kažemo da smo kvir i mirni smo. Nekome su potrebne etikete da bi mogao da se smesti u sebe, i to je skroz okej.
Ja sam jedna od srećnih. Dolazim iz liberalne, progresivne porodice koja me je bez ikakvih pitanja prihvatila. Nisam morala da se autujem, samo sam jedan dan rekla da imam devojku, isto kao što bih im rekla da imam dečka. Kažem da sam jedna od srećnih, zato što sam tokom godina imala prijatelje koji su spavali na mom kauču zato što su ih roditelji izbacili iz kuće kada su pomislili da su gej. Maloletna deca koju su izbacili roditelji. Roditelji koji su profesori na univerzitetima, na primer. Tu za većinu LGBT+ omladine u Srbiji počinje priča.
I nastavlja se životom punim nesigurnosti. Svako novo upoznavanje znači novo potencijalno autovanje ili sakrivanje dela sebe. Svaki izlazak znači gledanje preko ramena dok šetam kući. Svako traženje stana znači laganje o “cimerki” sa kojom ću da živim.
Kvir ljudi u Srbiji žele dostojanstven, siguran život bez prepreka koje se postavljaju zbog roda osobe koju volimo ili ličnog rodnog identiteta. To je sve. A jedva možemo da se izborimo za jedan dan sigurne šetnje Beogradom.
Ljudi koji nemaju dodira sa zajednicom gaje jedno duboko nerazumevanje, koje se često ispoljava kroz mržnju. Ako niste deo neke ugrožene manjine, nemoguće je razumeti koliko možeš biti izložen mržnji kad samo živiš svoj život kao svi drugi.
Ne mogu ni da počnem da pričam o ljudima koji su dvostruko diskriminisani zbog svojih drugih identiteta, ne znam ni gde bih počela, ni stala.
Ali, ja nikada, ni za šta, ne bih menjala svoju zajednicu. Zajednicu koja je puna ljubavi, empatije, prijateljstva i podrške. Prva zajednica u kojoj postoji toliko duboko utkano međusobno razumevanje da je par pogleda dovoljno da se sve razumemo, i kad dolazimo iz najrazličitijih puteva života.
Nismo savršeni, daleko od toga. Ali se trudimo. Podržavamo, učimo, otkrivamo, borimo. Ne bi trebalo da se borimo. Ali, moramo. Da sledeće generacije ne bi morale, nego da mogu samo da žive normalno, kao i svi drugi.
Kada su mi javili da sam dobila priznanje Kvir osoba godine, nije mi bilo baš jasno – zašto ja? Pa, umesto priznanja za neki prethodni rad, ja sam to preuzela kao odgovornost za budućnost. Da budem za devojčice ono što nisam imala kada mi je trebalo. Žena koja bezbrižno i bezuslovno voli bilo koga. Neko ko će svaki put kada dobije uvredu ili pretnju, da odgovori time što će da voli malo jače, prihvati sebe malo više, zagrli malo duže.
Ako si neko ko je strejt i želi da podrži LGBT+ zajednicu, želim da znaš da nije dovoljno da samo ne radiš ništa. Nije dovoljno da nas ne napadaš, ne vređaš… Ako želiš da nas podržiš, onda nas podrži. Opomeni društvo koje priča homofobične “viceve” ili komentare. Potpiši peticije, doniraj pare, odreaguj kada vidiš napad. Stani uz nas, javno i glasno. Razumem da je to strašna zamisao. Plašimo se i mi. Ali okej je, staćemo i mi uz tebe.
Naslovna fotografija: instagram.com/lgbt
