A zapravo su lagali sebe da nas lažu za naše dobro. Svaka laž upućena detetu nije za njegovo dobro, nego za dobro odraslog, koji ne zna kako da sačuva obraz pred detetom, koji nije u stanju da se suoči sa dečijim razočaranjem, tugom i besom, nego hoće sve to da izbegne i zaobiđe lažima.
Na koju foru može da bude dobro za dete, ako ga lažete o činjenici da mu je umrla majka, recimo? Jeste, užasan primer. Ali znam ih nekoliko, nažalost. Ili da mu je otac u zatvoru? Ili da je usvojeno? Ili da se tata malo iznervirao, ali to će da prođe (taman kad prođu i modrice)?
Deca ne razumeju ono što vide, čuju i osećaju. Ali njihov radar sve registruje. Ako ih ostavite bez objašnjenja, ili se ljutite na njih što postavljaju nezgodna pitanja, doneće pogrešne zaključke i to gotovo sigurno u pravcu sopstvene krivice. Ako ih slažete, oni će vam poverovati. Ali to što prihvataju laž i njome ućutkuju svoj osećaj, svoj radar, svoj senzor za realnost, nanose štetu svom uređaju za stvarnost. I kad jednog dana otkriju da ste ih lagali, a otkriće sigurno, imaće mnogo posla kod psihijatra da prihvate svoj bes, da razumeju vaše motive, da vam oproste slabost i glupost koja ih je odsekla od sopstvenog srca, informativnog polja, osećaja, koji nikada nije bio pogrešan.
Veliko je olakšanje kad odradite mnoge sate na terapiji, pa shvatite da vam je srce još uvek na mestu i da vam daje tačne odgovore i da ste samo iz bezuslovne ljubavi prihvatali roditeljske laži. Bilo je važnije verovati roditeljima i osvojiti njihovu ljubav i priznanje, nego verovati sebi, važnije za opstanak. Zapravo, ne radi se ni o važnosti, nego o apsolutnom nemanju izbora. Ne možete ničim da se branite od laži koje morate da prihvatite, jer verujete svojim roditeljima.
A onda porastete dovoljno da počnete da ih razotkrivate.
Pa shvatite da mama ne da nije ušla nevina u brak, kao što vas je lagala kad vam je pričala pedagoške bajke o sebi, nego je bila trudna dva meseca pre venčanja. I da onda kad ste išli na prstima i krili se od njenog iskrivljenog lica, niste uopšte vi bili u pitanju, nego je mama imala abortus. I to zato što je tata sumnjao da to nije njegovo dete.
Simpatično, a? A to ni izdaleka nema težinu kao one strašne laži o strašnim stvarima na početku teksta.
Teško je biti roditelj. Apsolutno je zajebano biti dete, prepušteno pameti, razumevanju, milosti i svesnosti roditelja, koje on možda nema u dovoljnoj meri ni za samog sebe.
Deca postavljaju nezgodna pitanja i primećuju sve što roditelji žele da sakriju. Nema ničeg boljeg, zdravijeg i normalnijeg nego dati istinita objašnjenja i informacije. Jedino što je to za roditelje često pretežak zadatak. Jer možda nemaju istinita, zdrava i normalna objašnjenja ni sami za sebe.
Jedan generalni savet za situacije u kojima vas deca uhvate na brzaka: kad ne znate kako nešto da im objasnite, recite im to. I obećajte da ćete razmisliti i da ćete ih obavestiti kad budete imali tačne odgovore. I učinite to. Razmislite i obavestite ih. Tako se poštuje ličnost deteta. Tako naknadno poštujete dete u sebi, onako kako vaši roditelji nisu umeli.
