Pored roditelja i rođaka (ako imate sreće, vaša familija broji manje od 70 duša), svako čeljade mora se susresti sa još jednim oblikom autoriteta. Vaspitači, učitelji (za one malo starije prutodržači), nastavnici i profesori osobe su sa kojima podelimo dobar deo naše mladosti (sentimentalni studenti sa predavačima dočekaju i unučiće) i od kojih, pored predviđenih wikipedijskih, naučimo i neke živopisne podatke.
Ne moram posebno naglašavati pubertetske reakcije na kratku suknju mlade i uvek nasmejane nastavnice, kao ni profesora fizičkog zbog koga smo uz osmeh savladavale strah od kozlića i laktale se za prvo mesto na krosu (ne potcenjujte ženu koja se bori za svog čoveka). Opšte mesto su i hronično neraspoloženi drekavci zbog kojih se i decenijama nakon završetka škole budimo u znoju jer smo zaboravili da je baš taj dan bio kontrolni.
Nešto su ređi, ali vredni hvalospeva, primeri osoba koje nisu bile samo profesori ili nastavnici, već institucije za sebe. Njihovi biseri su ispunili poslednje strane naših svesaka i bilo bi šteta ne poslužiti se mrežnim prijateljem (koga koristimo za mnogo gluplje stvari) i ne podeliti ih. Kako znam da bi mi neki zamerili i ovu zahvalnicu shvatili kao atak na njihov rad, izostaviću imena. I kao što bi prokomentarisao nekrunisani vladar upečatljivih izjava: “Čuo sam ja da o meni pišu, ali neka, za dobrim konjem se i prašina vije!”
Upravo od njega smo učili kako da preživimo u ovom svetu gde “svi mafijaši idu na more, piju koka-kolu, gde njihovu decu nude velikom kesom čipsa (kao da mala nije dovoljna), gde je javašluk, niko ništa ne radi, ne uči, gde se prse silikonskim grudima i nose krst veći od patrijarhovog”.
Da bismo u takvom okruženju uspeli, moramo poštovati nekoliko zapovesti i slediti uputstva. (Samo je prvo obeleženo brojem i zavređuje posebnu pažnju jer je osnovni moto po kojem se odvija svaki normalan i zdrav život):
1. Dosis venum facit! (Otrovi su dobri u malim količinama)
– Zavode red najjači, da li su majmuni, da li su slonovi, da li su ovo-ono…
– Svaki minut posle ponoći jedan ekser više u vašem sanduku!
– Najbolja kontracepcija je apstinencija.
– Celuloza ne hrani, ali riba creva kao četka.
– Ako ima neki primitivac, nek’ ostavlja ambalažu po klupama!
– Kada bi se ljudi praznili kao ptice, živeli bi 100 godina.
– I samo da vam kažem, na genetiku ne možete da utičete, što vam je – to vam je. Džabe ja njoj govorim: “Nemoj da mu lepiš uši selotejpom, ništa nećeš postići, on je na mene.”
Nadam se da ste pomno pratili i ponešto usvojili. Kad vas bolje pogledam, ova poslednja klupa mi izgleda sumnjivo: “Ajde, neka se javi ko nije naučio da dobije minus!”
Ne smemo gubiti vreme, pa ću vas provesti i kroz druge nauke, oblasti i discipline.
Pre svega, da bismo uživali u modi i skandaloznim kombinacijama koje slobodno šetaju ulicama, moramo razaznavati boje, a to uspevamo uz pomoć svetla. “A kako objasniti sunčevu svetlost? Bog gore loži hrastovinu. A ako ovo ne razumete, ništa vam nije jasno.” I to je zato što sad verovatno čitate i nešto preživate. Hajde,“žvakenzi korpenzi”!
I geografija vam je slaba strana i zato “bolje da naučite sada nego što gledate u plafon i spavate”! Nema zveranja okolo, koncentrišite se! “Šta me gledaš, nisam ti ja tundra! Hoćeš jedan kapuČino dok se premišljaš?” A možda ste i gladni… Danas je to lako, dvadesetak metara do frižidera i “am”. Ali to je rasipanje… U vreme Francuske revolucije, znalo se “hleb se jede, meso se voli”. Danas se ništa ne zna, čak ni ovaj naš jezik. Samo mislite da znate, a kad vas uhvate u laži, imate izgovor kako je težak jezik i onda pitate: “A kako ja da objasnim strancu dve kafE, a pet kafA?” Da vam kažem: “Lako. PAUKALNA SINTAGMA.” Ponekad je važno imati stila, “ne mora sve biti tačno, ali neka bar bude lepo rečeno”.
Možda vam se ponekad učini da je naporno svariti ovoliku količinu informacija i sve vam se čini kao jedna velika nebuloza, ali “ako vas neko za 10 godina zaustavi na ulici i pita šta je to fotosinteza, a vi ne znate, biće – A ko je vama predavao biologiju?”! Neznanje je čudo, može da ubije. “Dakle, zašto ima toliko povreda na radu? Naš čovek, kada radi, on voli da radi, ali voli i da popije po koju (palac prema ustima). I kada tako naš čovek-radnik, koleze i kolezinice, pošto je popio tako, on krene da radi, ali skela klizava, nestabilna i on se onda premetne, padne i povredi se na radu. A zašto, koleze i kolezinice, zašto se povredi? Povredi se zato što nije stavio ŠLEM.”
Čas je završen i sada ste spremni da izađete na megdan i pobedite tu neman zvanu život. Zahvaljujući divnim ljudima koji su namerno zaboravili mane profesorskog posla i našli način da budu zanimljivi, naša lica su izgubila botoksovani izgled. Pokrenuli su nas i mi im dugujemo jedno veliko HVALA.
P.S. Možda i nisu sve nas, pa ako ništa od gore navedenog nije uspelo da vas inspiriše da se kultivišete, mogu samo da kažem: “Sirovino, prerađuj se.”
Vesna Marić ima pregršt razloga da veruje da je u prošlom životu bila mačka: kotrljavo R, dečiju radoznalost, sindrom “noćno ludilo”, sposobnost da se uvek dočeka na noge, obaveznu dnevnu dremku, pa čak i kandže. Zato se uvek nasmeje kada je neko nazove kučkom. I, kao što je rekla Colette: “Ne postoje obične mačke”.
