Potreba omladine da napravi što kompletniju dokumentaciju svakog momenta koji provede van mreže, da obavesti javnost gladnu Instagram senzacija o svom shvatanju glamura, fenseraja i kuloće, obrnuto je srazmerna potrebi da se osećanja i ljubavni odnosi zaštite i okruže privatnošću. Selfi je izraz samoljublja, ali ne i ljubavi prema sebi. Stalo im je da se sviđaju, da budu prihvaćeni, da pariraju vrednostima koje diktira estrada, moda i poznate ličnosti kojima danas možete da pošaljete poruku u inboks, da im lajkujete stranice, komentarišete fotke i pratite ih na društvenim mrežama. Sve je dostupno. A mladi se orijentišu ka tome, nastojeći da i sami budu dostupni, da sakupe što više lajkova, pratilaca, smajlija i srca.
Da li to znači da sve cene prema broju lajkova? Da vrede onoliko koliko su dopadljivi i upadljivi na netu? Da im je realan život prazan, opterećujući i bezsadržajan, a na mreži mogu da ga prikažu u potpuno drugom svetlu?
Pa, mladi danas samo imaju drugačije instrumente za uklapanje u sredinu i za pružanje otpora uklapanju u sredinu, pripadnošću društvima koja neguju svoje vrednosti na svojim grupama na Facebook-u. Neće svako postati svoj i autentičan. Nema svako taj kapacitet. Neće svaka napućena devojčica postati starleta ili pevaljka, niti će svaka metalika postati rok zvezda. Niti će svako imati prilike da okači slike sa svog venčanja. I neće svako pronaći ljbuav svog života.
Da smo nešto imali fejsbuke, instagrame, selfije i ostale tehničke trice kad smo u prošlom veku tripovali kako smo face, da li bismo danas bili ono što jesmo? Verovatno da.
Većina je bila, ostala i biće većina, a nekollicina kontraša uvek će preispitivati i prozivati ono što većina smatra poželjnim, lepim, kulturnim, zabavnim i normalnim. A lice ljubavi će svako prepoznati, bez obzira na količinu lajkova koju je sakupio u svom paralelnom životu.
Aleksina Đorđević
