Pokušavam nešto da razumem, već neko vreme. I ne znam što mi ne ide, kad sam tako dobra u razumevanju i prihvatanju paradoksa. Možda nije paradoks, možda je neki drugi koncept, koji mi se još nije rasvetlio. Nešto u vezi sa realnošću srca i nadrealnošću duše. Sa dve strane ljubavi, koje nikako da povežem i izbalansiram. A možda to uopšte i ne može da se poveže i izbalansira, jer je već povezano i izbalansirano, koliko god se ja osećala neuravnoteženo.
Kako da balansiram slomljenim srcem i dušom u stanju kome? Koji to deo mene uopšte preostaje, da bi se bavio balansiranjem? I sve tako dumajući, naduboko, naširoko i navisoko, kao što obično radim, otkrih da mi je lako sa slomljenim srcem. O, to dobro poznajem! Ta bol mi je bliska, ta gorka osećanja gubitka i odbačenosti, te rane i ožiljci, to su znamenja veterana. U univerzumu u kome se dodeljuje ordenje za slomljeno srce, imam dragocenu zbirku kojom se ponosim.
Kad bi bilo oružje, srce bi bilo kombinacija samostrela i bumeranga – nateže se i stoji napeto dok ne naciljaš, a onda ispaljuje strelu, poput metka, koji osvoju metu rikošetira i vraća se kao bumerang, ustreljujući sopstveni luk. Ali ja nisam ratnica i ne baratam strelama. Osećanja nisu smrtonosna. Povređuju, ranjavaju, ostavljaju ožiljke, ali srce zaceljuje i nastavlja da veruje, da se posvećuje i predaje.
Srce stvara organske veze, i kada se one kidaju, bol je stvarna, opipljiva. Probada u grudima, liju suze, hvata te nesvestica od nedostatka kiseonika, osećanja su preplavljujuća i nepodnošljiva, očajavaš, umireš… Ali ne umreš, jer taj intenzitet je upravo sam život, onaj koji te zakucava za sadašnji trenutak, u kome zaboravljaš sve što je bilo i ne možeš ni da zamisliš šta može da bude. Slomljeno srce je jedan od onih blagoslova života, koji su istovremeno darovi i prokletstvo. Slomljeno srce se preživljava, jer je bol realna, organska, ukorenjena. Tačno znaš gde, zašto i koliko boli. Slomljeni komadi ostaju na tvrdoj površini svakodnevice, možeš da ih pokupiš i sastaviš. Da čekaš da zacele.
