Lako je sa slomljenim srcem, naročito sa tolikim iskustvom – predaš se, patiš, vučeš se kroz realno sivilo i mutnilo realnog življenja sa slomljenim srcem. Slomljeno srce je kao slomljena noga – oporavi se i posle se opet njome služiš. Samo što oporavljeno srce služi bolje nego oporavljena noga. Mora, jer će se opet lomiti i sastavljati, tako je predviđeno.
Ali mene boli duša. I ta bol je u nekim nadrealnim dubinama i visinama, jer duša obitava na takvim nedostupnim mestima. Kad se duša vine i spoji sa dušom svoje duše, spoznaš celovitost. Odahneš, bude ti jasno šta ti je nedostajalo celog života i pitaš se kako si uopšte mogla da živiš bez onoga bez čega ne može da se živi. Ne pitaš se da li bi opet mogla da živiš bez duše koja te isceljuje. Ne pada ti na pamet da je moguće prekinuti tu konekciju, koja može i bez srca i bez dodira i bez realnosti. Duša ne može da se slomi, duševna veza ne može da se pokida, nije vezana za ovaj svet, ovaj život, za realno i opipljivo. Vezana je samo za drugu dušu. Ali druga duša može da se udalji, duševno. Da se diskonektuje.
Od duševne boli može da se umre. Jer ona ne oživljava, nego umrtvljuje, otupljuje, na nekom nadrealnom nivou oduzima nešto što je vitalno važno za ovaj realan. Oduvek sam osećala da živim od nadrealnosti, da je realnost samo prateća neophodnost bivstvovanja. Moja duša je stalno bila negde, u potrazi za srodnim dušama. Neke su deo mog života. Neke više nisu. Mnogo je srodnih duša. Možda ima i više blizanačkih duša, to stvarno ne znam. Ali znam ono što znam. Da sam iskusila celovitost i da mi je oduzeta. Opet. Ne znam šta ću sa dušom. Bez duše.
Obilje realnosti me zaokuplja i drži me na zemlji. Uzemljena sam. Imam obaveze koje moram da ispunim. Moje srce je prisutno u životu. Ali ja više nisam ovde.
Fotografije: unsplash.com
Aleksina Đorđević
