“Fake it ’till You Make it” super zvuči, baš onako prpošno i njuejdžerski i uvek me nerviralo. Znači, zezam se, nisam nikad nikome dala savet tog tipa, uvek sam bila za tru do jaja, pa ako je bal, neka je maskenbal, mislim, ako te snađe ludilo, prepusti se, idi do kraja, ne pokušavaj da uspostaviš kontrolu i da voziš kad nisi u stanju. Kad ne znaš šta ćeš, nemoj ništa – takve savete jesam davala i rukovodila se njima.
Kontam ja taj fejk, to je suština pozitivnog razmišljanja koje njuejdžeri svima prepisuju, za sve moguće tegobe. To znači da treba da stvoriš vibraciju koju želiš da privučeš – da dosegneš ono što želiš, ponašaš se kao da to već imaš. Praviš se da si zdrava, uspešna, jaka, voljena, zadovoljna, ispunjena, raspoložena, srećna i tim ponašanjem gađaš vibraciju stvarnih osećanja – od spolja ka unutra. Nije to loš sistem, jer kad je unutra haos, nemaš odakle da kreneš (ako uopšte želiš da kreneš) i onda zanemariš sve to unutrašnje i kreneš od spoljašnjeg. Namontiraš se i odeš na koncert i provodiš se sve u šesnaest, iako ti je pesnica anksioznosti zarivena u solarni pleksus. Kad te neko pita kako si, kažeš super, sjajno, odlično, bez imalo ironije, iako u sebi osećaš izumiranje. Održavaš fasadu i ne dopuštaš nikome da zaviri unutra i vidi u kakvom džumbusu i rusvaju živiš. Glancaš oklop, pa nešto tog sjaja počne da prodire unutra. Glumiš pozitivu, dok se pozitiva ne primi. Prema receptu “sto puta izrečena laž, postaje istina”.
