I tako, odem u zezanje. Dapače, organizovala sam više zezanja zaredom. Ono prvo je bilo užas, pobegla sam, jer nisam mogla da trpim ni ljude, ni muziku koja udara u pleksus (koji je već udaren, pa razvaljen), ni sebe samu. E ono drugo je bilo bolje. Jer sam se setila lažiranja. Ako mi je fejkovanje dobrog raspoloženja ispod časti, šta sam drugo nego arogantna budala, koja sebe shvata suviše ozbiljno i prima se na sopstvene gluposti? I tako sam se ubacila u zajebantski mod, pa sam skakala, pevala na sav glas i za svaki slučaj stajala sa strane i iskosa, da me zvučnici ne rokaju baš u stomak, to je definitivno neprijatno kad te cepa anksioznost.
Jeste pomoglo, jbt. Osećala sam se kao u oblaku koji radi kako treba, iako ja iznutra ne radim. I mogla sam da se vozim sa tim oblakom – dimnom zavesom dobrog raspoloženja oko unutrašnjeg čvora u stomaku i svega što ide uz njega. Gurnula sam gadnoću u drugi plan i osetila da mi od spolja pritiče malo životne energije. Dobro. Sad ćemo tako. Klimakterična sam, ne vladam svojim osećanjima, anksiozna sam, glavobolja se smenjuje sa lupanjem srca i vrtoglavicom, nosim termo čarape po kući dok svi baldišu od sparine, ali jebe mi se. Ovo poslednje možda donese još neke dobre vibracije, hehe.
Izvor fotografija: instagram.com/mood70s
Aleksina Đorđević
