Kao osoba sklona realnom, ne podnosim lažni sjaj. Pod lažnim sjajem podrazumevam sve ono što ulepšava zarad divljenja drugih. Ima ga svuda i kod svakog. Fizički oblici lažnog me ne brinu toliko. Ignorišem mačke sa fejk garderobom i šljokavim natpisima svetskih marki veličine bilborda, smejem se tipovima sa Armani satinama od pet evra, boci Moeta plaćenoj očevom mesečnom platom, kolima sa kojima izlazite kad vam dođe stric iz Nemačke uporno tvrdeći da su vaša.
Rezimiram i shvatam da gotovo svaka osoba, uzrasta od dvadeset do trideset godina, sa muškim i ženskim polnim ogranom, ima fejk (kao što je fejk izraz fejk) bar: garderobu, nakit, kosu, nokte, trepavice, usne, grudi. Ipak, oni prolaze pored mene, plastični i lažno srećni, i ne dotiču me. Ni ja njih ni oni mene. Ali me itekako dotiče fejk ljubav, fejk prijateljstvo, fejk odnosi među ljudima, fejk priče i događaji. Dotiču me, jer se šire i zahvataju sve. Epidemija fejka. I dok stvar nije bila tako ozbiljna, borila sam se na svoj način protiv nje. Sad to više ne radim. Sad se distanciram od fejk ljudi, ljubavi, morala. Diskvalifikujem fejk ljude, ljude sa fejk ljubavima, fejk srećom i lažnim moralom. Neću da se igram s njima. I to me plaši, jer fejka je sve više, a moja distanca je sve sigurnija u sebe.
U ljubavi
Fejk ljubavi su česte. Iako me najmanje dotiče, najviše žalim kada vidim ljubavni odnos zasnovan na lažnim razlozima. Zar može neko da se odrekne najlepšeg osećaja na svetu? Onaj ko ljubav nikada nije osetio možda i može bez griže savesti. Ali onaj ko je voleo i bio voljen, još ako je imao tu sreću da se ta dva dese u isto vreme, zarad čega bi mogao toga da se odrekne? Zbog novca? Zbog poze? Zbog da ne ostane sam? Žrtvujući ljubav, sebi mnogo uskraćujete. Ja ne dam jednu noć ispunjenu ljubavi, menjam je za godinu dana fejk i stabilnog odnosa. Ljubav nema veze ni sa stabilnošću (stabilnost je ponekad upravo znak nedostatka ljubavi), sa godinama, sa drugima oko mene, sa “ biti u vezi”, sa držanjem za ruku, sa brakom (sa ovim najčešće najmanje ima veze), sa tepanjem. Sa čim ima veze ne znam i ne zanima me dokle god sam u stanju da je iskusim.
Retka i dragocena prijateljstva i ljubavi
U prijateljstvu
Da bi neko bio “pravi” (zvuči zaista prvorazredno, ali je u ovom slučaju naspram lažnog) prijatelj, mora prvo sam sa sobom da bude “pravi”. Fejk prijateljstva su, takođe, zasnovana na pogrešnim razlozima i nemaju veze sa tim kako se nazivaju. Prijatelj ne mora da bude onaj s kim najčešće provodiš vreme i prijatelj može da bude onaj sa kim se često ne viđaš. Prijatelj ne može da bude onaj ko sitne stvari stavlja ispred prijatelja. Prijatelj može da bude neko ko se samo u jednoj situaciji postavi kao prijatelj. Sada je došlo neko vreme, pa sem što se fukara obogatila, ljudi se vazda pozivaju na neke ljude oko sebe, kao da sebe njima potvrđuju, ne kapirajući da je stvar u obrnutom. Ako možeš sam sa sobom, možeš i sa mnom. Ako trpiš sve i svakog zarad neusamljenosti i trenda, ne možeš sa mnom.
Ovo su samo dva segmenta, meni najvažnija, u kojima se fejk javlja, ali prodire svuda. Oni koji žive fejk, ne iskusivši pravo, nisu svesni, pa im je možda bolje. Osete prazninu, ali ne znaju čime je izazvana. Oni koji znaju za razliku, a opredele se za fejk, nadam se da imaju bar dobar razlog. Dobar želudac, svakako, moraju imati. I možda najgora i najčešća sorta je baš ona, koja nešto lažno predstavlja kao pravo. To je fejk, upakovan fejkom. Najgora je, jer ako pakujete, znate da ja lažno, a ipak vam je stalo da bude pravo. Vama pomoći nema. Nebitni ste, fejk i smarate.
Menjam duplo više fejka za duplo manje pravog.
Ivana Miljak pokreće, provocira, polemiše, sa namerom da oslobodi i otkrije… Bez sumnje sadrži u sebi najsmelija nastojanja ka stvaranju posve originalnog. Raskida sa starim i otkriva novo, ne pretenduje na trajnost, a još manje na nepromenljivost.
