Kada sam snimala emisiju za jednu kablovsku televiziju, trebalo je da napravim prilog o dečijoj igraonici. Dok su podešavali kameru i svetlo, družila sam se sa nekoliko devojčica, uzrasta između pet i sedam godina, i pričale smo o tome šta bi volele da budu kad porastu. ”Ja bih volela da budem doktor, i da nosim slušalice oko vrata i teram ljude da kašlju! Samo neću da im vadim krv, to mi je nekako bljak.” ”A ja, ja bih volela da imam dugu kosu kao ti!”. Za početak su njihovi odgovori tako izgledali, dok se nisu raspričale: ”Ja stalno oblačim mamine suknje, i onda upalim televizor i igram se pevačice. One su uvek lepo obučene i sijaju se, imaju velike trepavice i nose štikle. Kad porastem, i ja ću isto tako, i svi će da me vole.” … ”Znaš, ja ću da budem manekenka. I moje drugarice će da budu manekenke. Bićemo visoke i lepe, i imaćemo puno odeće. Stalno ćemo da se presvlačimo, putujemo i imaćemo puno parica. A, ja ću i da se udam za fudbalera!”
Dok su deca mala, verovatno im ne treba rušiti iluzije o svetu odraslih, i treba ih pustiti da se igraju i maštaju. Uglavnom niko nije odabrao zanimanje koje ga je oduševljavalo kada je bio klinac. U većini slučajeva, to je velika sreća. Pogotovo ako živite u Srbiji, a želite da budete manekenka.
Često ćete nailaziti na reklame koje otprilike ovako zvuče: ”Agencija X organizuje kasting za nova lica. Obezbedite sebi karijeru u zemlji i inostranstvu…” Bla bla. Uz to prilože opeglane fotografije raznih ”uspešnih” modela, i upakuju u priču koja privlači mnogo mladih ljudi željnih pažnje. Na dan kastinga za nova lica, pojave se svi koji se iz nekog razloga osećaju kao budući manekeni – visoki, niski, debeli, mršavi… Oni popune nekakve upitnike, upišu svoje podatke, pa ih žiri proziva da prošetaju.
U žiriju sede ljudi koji se silno zabavljaju komentarišući: ”Vidi ovu debelu kravu”, ”Pazi ovog što je visok, ima sigurno 160 cm”, itd. Objektivno gledano, svaki taj žiri čine ”pametni i pošteni” vlasnici agencije (čitaj: prodavci magle) koji uglavnom izgledaju tako da nikome ne bi moglo biti jasno odakle im pravo da kritikuje nečiji izgled. U žiriju skoro obavezno mora biti i neki gej. I umišljena manekenka. Eventualno i neka ”poznata” ličnost, ne bi li taj događaj dobio na nekakvoj važnosti, pošto izgleda da se ljudima ovde to dopada.
Nakon nekoliko dana žiri odluči ko je prošao kasting, pa se pozivaju telefonom budući članovi agencije. Naravno, pozivaju se svi, jer su svi prošli, iako su ”debele krave” i ”visoki 160 cm”. Oni se uglavnom najviše i obraduju što su prošli na kastingu. Svi odabrani se pozivaju na sastanak na kojem se govori o svim tim božanstvenim manekenskim poslovima, ali da bi se došlo do toga – mora da se završi kurs hodanja, bontona, i svačega koji košta X dinara, ali bez toga se ne može. Naravno, nakon kursa je polaganje ”manekenskog hoda” koje taj divni i uzvišeni žiri ocenjuje. I to nekako svi polože, i budu ”na korak od manekenske karijere”. Ali! Sledeća obavezna faza je naravno book bez kog život i karijera nemaju smisla. Book košta X dinara (uglavnom je cena ekvivalentna ceni jednog krupnijeg komada nameštaja). Samo, šta će vam novi krevet kada je taj na kom spavate star tek 20 godina, a ionako ćete od manekenske karijere da kupite celu garnituru.
Ogromna većina ispuni sve uslove koje je agencija postavila, pa je sledeće što se očekuje neki posao, tj. poziv na kasting, a ako vas odaberu na kastingu – konačno počinje vaša karijera! Već ste videli manekenke ovde kako nose Louis Vuitton tašne, znate da se neka vratila nakon kraćeg boravka u inostranstvu sa novim autom Audi A6, pa zašto ne biste imali sliku o tome kako se od manekenstva lepo živi?
Pravi šamar nakon ove priče je kada shvatite istinu: ovde revije uglavnom nisu plaćene. Da, dobro ste pročitali. Znate ona ”zvučna” imena domaćih kreatora? Ne, oni ne plaćaju manekenkama što od 10 ujutru budu u backstage-u, što im čupaju kose, stavljaju slojeve teške šminke i oblače im neudobnu garderobu, i ceo dan provedu takve dok ne počne revija koja uvek kasni. Tako da, jedan ”radni manekenski dan” počinje otprilike oko 10 ujutru, revija se završi oko 23h, pa nakon revije koktel žurka do 1h, pa posle žurka… Za vreme tog radnog dana, manekenke uspeju možda jedan sendvič da pojedu, ali uglavnom pre šminkanja. I ta celodnevna žrtva je u službi revije koja traje 15 minuta. Oni koji ne znaju mnogo o tom poslu uglavnom nisu svesni koliko je posao težak i koliko traju pripreme za jednu reviju. Ono što je suludo nakon svega ovoga je to što manekenke pristaju da rade besplatno. Međutim, mnogima nije suludo, jer će istrpeti sve zarad 2 minuta slave, i kasnije – upoznavanja sa raznim ”facama” na koktel žurkama. Zapravo, tu se sklapaju ”poslovi”.
Za manekene i manekenke u Srbiji nema karijere. Oni koji su imali prave predispozicije za taj posao, uspeli su nešto da urade u inostranstvu. Međutim, ovde često slušamo priče o ”uspešnim” karijerama naših modela, i onda se oni u Srbiju vrate sa nekim novcem. Ali, kada njihova imena ukucate u Google, teško da ćete pronaći bilo kakve dokaze o tim karijerama, niti dokaze da su radili neke kampanje koje bi im mogle doneti taj novac. Tako da, ostaje misterija čime su se bavili u inostranstvu. Srećom, postoje izuzeci u ovoj priči, i oni koji su zaista imali nekog posla u inostranstvu – dobili su uglavom lepa iskustva, dosta su putovali, nešto zaradili, i naučili jezike. Samo što su to retki primeri.
Veliku istinu o ovom lažnom svetu ćete pročitati u komentarima ispod ovog teksta.
Ukoliko vas zanima ovaj posao, najbolji način za proveravanje neke modne agencije je taj da porazgovarate sa vlasnikom – da li kurs i book možete da otplaćujete naknadno, od honorara? Ako u startu budete odbijeni, to znači samo jedno – nećete raditi. I, ako se pitate ko su sva ona lica u reklamama i časopisima, to su često ljudi koji nisu i ne moraju da budu u modnim agencijama. To su obični ljudi koji su preko veze, ili zahvaljujući odgovarajućem fizičkom izgledu negde primećeni. I, u većini slučajeva su dobili honorar. Oni koji su neki takav posao dobili zahvaljujući agenciji, honorar im je bar 30% manji. Dakle, ne isplati se.
Nataša Unković uživa u malim zadovoljstvima kao Amelija Pulen. Obožava automobile kao muškarac. Voli knjige moderne psihologije i vežba jogu. Prepisala je sebi dnevnu dozu opuštanja: odgledati minimum jedan film dnevno. Uživa u svakom trenutku provedenom sa njenim gospodinom Zverkom. Omiljeni citat – Otac Tadej: “Kakve su ti misli, takav ti je život.”
