Uvek ima malo istine u onome “samo se šalim”, malo emocija iza “nije me briga”, tuge iza “sve je u redu”, i trebaš mi iza onoga “ostavi me na miru”… Što više čovek pokuša da ti se približi, to se više povlačiš u sebe, zatvaraš osećanja i osećaš ugroženo. Da li si se nekada toliko plašila da ćeš biti povređena da ispred sebe postaviš galski štit emotivne nedodirljivosti? Da na rečenicu: “Evo me sa bivšom ribom, namešta mi jaja”, odreaguješ sa: “Aha, ok, aj zovi kad završiš”? O ne, ti nisi tako prokleto kul u tom trenutku, niti si “strelac u horoskopu, avanturista po prirodi i slobodnog duha, he-he”. Samo te je nekada davno (ili pre neki dan) duboko povredio “onaj skot”, i ne želiš da boluješ od iste boli.
Skroz razumljivo. Ali ako je tako opet lažeš sebe i gušiš svoje prirodne emocije koje bi u tom trenutku bile emocije besa i emocije “sad ću da mu sve po spisku”. Sem ako stvarno nisi gad ili gadica bez trunke emocija, nemoj se praviti da jesi. Nije rešenje da te boli uvo za sve, da glumiš Henka Mudija (Hank Moody), ili još gore neku od seksograđanki.
