Ja sam oduševljena. Njenim izgledom i interpretacijom, odnosno, njenom beskompromisnom stavljanju svoje umetnosti iznad svih granica i okvira. Njenom doslednošću svom statusu dive, svojoj reputaciji ekstravagantne umetnice, koja uvek nudi nešto novo i zapanjujuće. Josipa traje već nekoliko decenija, a za to vreme, koliko smo ono predsednika i vladajućih garnitura promenili? Da, mi. Jer za mene su Hrvati braća Hrvati, ja sam Titova pionirka i ovo sužavanje granica moje zemlje, praćeno sužavanjem svesti, urušavanjem opšte i osnovne kulture, ova zamena teza i vrednosti, ovo kolektivno valjanje u blatu prostaštva, uopšte me ne zanima.
Josipa je barjak, himna, institucija, filozofija, umetnost i kultura, u nju verujem, divim joj se, poštujem je beskrajno i glasam za nju. Ne znam u kom univerzumu doduše, ali tako je. Lijepa naša i Bože pravde su prolazne pojave, jer hej Sloveni, još ste živi.
I ovo je najbliže politici, što sam se ikada primakla u svojim tekstovima. A sada ću se primaći još jedan korak, jer ne mogu da odolim porivu apsurda i paradoksa. Komentarišući slučaj Josipa, moj prijatelj (koga često citiram i koji me obično gurne za taj korak, dva, koji ja sama nikad ne bih napravila) kaže: “Pa šta su očekivali, pobogu? To je Josipa! To bi bilo kao kad bi kod nas Bebi Dol pevala himnu!”
A onda smo se smejali, jer smo vrlo živo videli taj prizor svojim duhovnim očima – i čuli svojim duhovnim ušima. Zamislite samo face ovdašnje (lepe naše) vladajuće garniture dok Bebi perforimira “Bože pravde”!
Ne, normalan čovek zaista može samo da se smeje i eventualno prokomentariše – “mrak”.
Naslovna fotografija: instagram.com/josipa_lisac
Aleksina Đorđević
