Pisci lažu. Doduše, istinito bi bilo reći: “Umetnici lažu”. Lažu, izmišljaju, stvaraju maštom ono što ne postoji.
Čak ni najuporniji slikari realizma nisu uspeli da pobegnu od laži. Pažljivo biranje boja, kontrasta, senki… Muzičari, pih! Mislimo da smo tužni ili potreseni slušajući neku kompoziciju, a u stvari je sa nama sve u redu. Lažu nas, izvrću stvarnost, zavode. O filmovima i pozorištu neću ni da pričam. Počivaju na glumcima, a glumci su najveći lažovi na svetu – prouče čitavu ličnost i potpuno je oponašaju! A moral?! Ne, stvarno, šta ti ljudi vide u ogledalu? Posle svih tih uloga i lica, kako znaju ko su?
Ne vredi, ipak su pisci najgori. Kad kažem pisci, podrazumevam i pesnike, kako oni tek pakuju laži, jaao! Šminka na svim mogućim nivoima, nikad kraja tumačenjima, i sva su tačna, a sva su pogrešna.
Kako pisci lažu? Lažu svakim slovom, svakom rečenicom, svakom istinom koju napišu. Pisac mora da bude pisac čim počne da piše – u tom trenutku počinje laž. Sve i da pisac doslovno ponavlja nešto što se zaista desilo, mora da se trudi da upakuje to u najbolji oblik, u slatki paketić sa mašnom na vrhu, a time je istina već iskrivljena.
Izmišljaju, jer samo ono što su sami stvorili mogu da oblikuju. Čim pisac nešto izmisli, promeni, prebaci, dopiše – slagao je. I to su najslađe, najlepše rečene, najbolje laži na svetu.
Dobri pisci su oni u čije laži smo poverovali. Čitamo Dostojevskog i zaista verujemo da je nekad negde postojao, da sada postoji neki Raskoljnikov – verujemo da je ubio babu, verujemo da je ona bila zla, čak “navijamo” za to da se mladić izvuče iz nevolje i opravdavamo zločin. To je pisac, to je njegov svet u kome važe njegova pravila.
I reči, reči, reči. Premalo reči – niste nikoga ubedili, previše reči – niko vam neće verovati. Uvek menjati, skraćivati, dodavati, prekrajati…
Nemojte pogrešno da me shvatite – obožavam pisce, ne bih mogla da živim bez njih i svakako ne bih bila ovo što jesam da im nisam verovala. Još uvek im verujem, uživam u svakoj laži i ne pada mi na pamet da prestanem. Lažite i dalje, dragi naši, samo nas lažite, jer bez vaših maštarija ništa ne bi ni postojalo.
Teodora Orestijević je srednjoškolka koja uvek kasni, podsetnik i planer piše po dlanovima i retko skida osmeh sa lica. Obožava mirise, sove i nebo. Ljude ne razume ali ih voli, one voljive možda i previše. Razmišljač, skupljač mudrih misli, pisač, ako ikada pobedi vreme, možda i knjigopisač!
