Normalan svet – onaj koji je zadovoljan normama po kojima živi – poznaje “overtinking” kao problem. Oni preterano razmišljaju samo kad brinu i kad su opterećeni neizvesnošću, problemima za koje ne nalaze rešenja. Oni poistovećuju preterano razmišljanje sa “jedenjem iznutra”. I izgovaraju rečenice kao što su “mnogo filozofiraš, ne valja ti to”, “nemoj toliko da misliš, boleće te glava” i slične. To je zato što ne poznaju uživanje u razmišljanju, maštanju, sanjarenju i razvijanju različitih koncepata, ne poznaju uzbuđenje i inspiraciju koju u svojim sopstvenim unutrašnjim sadržajima nalaze oni koji vole da razmišljaju.
Za najveći broj ljudi, „overtinking“ jeste oblik dijagnoze, stanje koje vodi u frustraciju i anksioznost, problem koji narušava mentalnu ravnotežu i zdravlje. Preterano razmišljanje povezano je sa sumnjom, nesigrunošću i nestabilnošću, jer normalnost želi da stvari budu definisane i stabilne.
View this post on Instagram
Ali svet je raznolik i zanimljiv, onoliko koliko smo u stanju da ga takvim doživljavamo i percepiramo. Ako smo otvorenog uma i posmatramo ga širom otvorenih očiju, kako možemo odoleti da ne analiziramo sve njegove aspekte, da ne prodiremo kroz njegove iluzije i da unutar univerzalnih istina istražujemo individualne istine i promišljamo o opštoj relativnosti i svakom mogućem pojedinačnom značenju te relativnosti, koje nam pada na pamet? A što više razmišljamo, sve nam više svašta pada na pamet.
Ako previše razmišljate, previše čitate, previše se udubljujete u nijanse i ne zadovoljavate se opštim mestima, već tražite ono nešto specifično, ako uvek sve preispitujete sa svih strana i nikada niste bliži zaključku, ili odluci, ali ste zato stalno začuđeni i fascinirani prividom koji drugi uzimaju kao stvarnost, vi niste normalni. Iako je to za vas kompliment, verovatno ćete biti podstaknuti da duboko i široko promišljate o normalnosti (kao što ste verovatno već mnogo puta činili).
