Dve duše su se srele.
Tvoja i moja.
Kad sam najmanje očekivala.
Neke tišine ne lažu i ne ćute. Naša tišina je bila glasnija od svake čulne melodije i istinitija od svake izgovorene ljudske klevete. Naša tišina je bila tu. Gotovo opipljiva. Nisam poznavala njeno značenje, ali sam je osećala. Prijala je. Prijala kao oni blesavi leptirići, znaš oni koji se uzvrpolje, pa prave nestašluke u našem stomaku. Nedovoljno uigrani, oni menjaju teren. Pređu na srce, obrlate ga, slatkorečivo ubede da se širom otvori i ponudi svoje najnežnije delove.
Rekla bih da i ja imam tu sreću ili pak nesreću da se jednoj individui potpuno i nesebično dam. U celini. Bez razmišljanja da ću sutra prekorevati sebe jer sam dozvolila razumu da otputuje, a srcu da odlučuje. Valjda je u tome čar ljubavi. Da pružiš ljubaš i da budeš voljen. Da postojiš samo za tu jednu osobu, dajući joj najbolji deo sebe. Zapravo, božanski je osećaj voleti nekog u potpunosti.
Skoro sam negde pročitala da se ništa na svetu ne može uporediti s ljubavlju žene – ona je plemenita i saosećajna, strpljiva i predana. Velikodušna, slatka i bezuslovna. Čista. Odupire se vremenu, logici i svim okolnostima.
Jer i kad ćutim, ja ćutim o tebi
Ne postoji takva ljubav koja ne može da se otplače, odvrišti ili preboli. Moja je tu, negde sakrivena, čeka da je probudiš i razveseliš. Spavala je dugo, pokrivena velom tuge i setnih uspomena. Čežnjivo želi da je prisvojiš, zagrliš i ne ispuštaš iz ruke. Ne znam, možda je u meni što se toliko nadam, što je svaka misao upućena tebi prekrivena bojama ljubavi i što ti bezrazumno želim sve najbolje čak i po cenu da te nikad neću imati.
A ljubav?
Znaš li na koliko načina ljubav može da nas udari? Može da nas napravi budalama ili pobednicima, da nas usreći kao nikoga ili da nas unesreći. Zbog nje napredujemo ili nazadujemo. Zbog nje se budimo nasmejani ili ležemo uplakani. Zbog nje sve može da deluje jasnije i prihvatljivije, ili da nam zamagli sva čula. Zbog nje smo ono što jesmo, prirodni i svoji. Bez nje smo emotivni prosjaci. Na neki neobjašnjivo lep način na koji ljubav može da udari, mene je udarila kad je reč o tebi.
Imam te, ali kao da te nemam. Negde u daljini, po obodima nadanja čekam… Da sve ono divno i magično što sam htela da ti kažem izgovorim bez ikakvih ustezanja ili straha.
Možda živim od iluzija, ali neka čekanja su vredna samo ako imaju lep kraj.
