Jesam imala lepe papuče sa platformom ovog leta i bila sam presrećna što sam ih našla na sniženju i što su tako udobne i što sam uz njih nosila crno – bele kombinacije svakog dana, ali opet to pranje! Crno i belo ne može da se pere zajedno, a pranje na ruke mi nije ni padalo na pamet – ionako sam se znojila, čini mi se, i ispod tuša. Ali jeste mi padalo na pamet da se istuširam obučena, što sam, priznajem, radila kad naiđem na uključene prskalice, koje malo promašuju travu i dobacuju do trotoara.
Nisam propustila ni jednu priliku da stanem i da se isprskam, mada mi od toga nije bilo svežije, ali zato nisam bila ni malo mokrija. Izađem iz kuće istuširana i našminkana, a napolju vrelac još od jutra. Istopim se. Uđem u banku i uplašim se da će srce da mi stane. Ne zbog stanja na računu, na to sam navikla, nego zbog klime. Iz rerne u frižider. Aklimatizujem se dok čekam red, pomislim čak i da je prijatno, a dok stignem do šaltera, bogami počnem i da se ježim, a onda izađem napolje. Vrućina me tresne u lice, kao kad otvorim rernu da vidim kako napreduje ručak, samo bez efekta zadovoljstva što se unutra krčka nešto lepo. Jer krčkam se ja. I kako dan odmiče, sve sam manje jestiva.
