Ostale tekstove iz ovog serijala možete pročitati ovde.
Verujte, nisu svi momci kriminalci, navijači, huligani, ženskaroši, reperi, fudbaleri, novonastali teniseri… Ne nose svi šuškavce, air max, lažnjake, pirsinge.
Ne moraju svi ortacima iz huda da prepričavaju kakva je bila mala od sinoć ili koliko su naduvani bili. Ima momaka koji se školuju, treniraju, imaju normalan odnos prema devojkama. Momaka koji su Beograđani u pravom smislu te reči. I naravno mogu pored svih tih vrlina biti i lepi i zgodni.
O tome i još po nečemu popričaću sa Aleksandrom Mišićem.
Rođen je 1990. godine. Završio je srednju elektrotehničku školu “Nikola Tesla”, a sada je student Saobraćajnog fakulteta smera “Poštanski saobraćaj i mreže”.
Aleksandar Mišić
WANNABE MAGAZINE: Za početak, reci mi, koja su ti omiljena mesta za izlazak?
ALEKSANDAR: Nemam omiljena mesta za izlazak, niti planiram da ih imam. Smatram da nije važno mesto, ako je društvo dobro. U svakom slučaju više volim da izlazim u klasične kafiće nego u klubove, jer se ipak u klubovima, barem u onim “jačim”, skupljaju svakakvi “tipovi i ribe”, a nemam baš neku želju da ih gledam.
Na šta prvo pomisliš kad ti kažem Beograd?
Pomislim na provod i zezanje, pa tako za Beograđane mislim da su otvoreni, duhoviti, dobrodušni ljudi, koji vole da uživaju u životu, cenim da takvo mišljenje deli i većina ljudi koje bi pitala ovo isto. Barem je moja okolina takva.
Da li treniraš nešto?
Trenirao sam sve i svašta, džudo, break dance itd, ali sada idem samo u teretanu zbog zdravlja i kondicije, a dopada mi se i to što mogu da odem kad god imam slobodnog vremena i tako ne zavisim ni od koga.
Beograđanin za primer – kako izgleda, kako se ponaša?
Ma ja sam Beograđanin za primer (smeh). Šalim se, naravno. Mislim da muškarac za primer treba da bude otvoren, ozbiljni šaljivdžija, aktivan i pre svega tačan.
Kakav je tvoj stav prema stereotipima sa kojima se susrećeš, konkretno mislim na nafurane male i slično?
Mislim da definitivno ima dosta iskompleksiranih devojaka i muškaraca, mada šta ćeš, ima nas raznih. Veliko je more, ima mnogo riba u njemu, te niko nije isti i ne opterećujem se mnogo time, ali biram ljude oko sebe. Smatram da svi to pažljivo treba da urade.
Koje su vrline koje ceniš kod ljudi i koje smatraš da treba svako da poseduje?
Iskrenost, poštenje, vernost, smisao za humor i tačnost. Posebno tačnost, naglašavam tačnost. (smeh)
Koji je tvoj moto?
Moto mi je: “Ono što me ne ubije, čini me jačim.”
U meni još uvek živi nada da će nekako u javnom životu ovakvi ljudi biti više predstavljeni. Oni koji treniraju, studiraju, imaju šta da kažu. Nismo ni svesni koliko ih ima i šta bi sve moglo da se promeni i poboljša. Sistem vredosti otišao je dođavola, a za to su krivi uzori i roditelji. Volela bih kada bi svako od vas, barem u sebi, možda već ispod ovog teksta, predložio Beograđanku/Beograđanina za uzor. Da pokažemo da pravih vrednosti još ima.
Marina Marinković ne može da zamisli dan bez smeha, sarkazma i prijatelja. Voli Španiju, modu, mamu, poeziju i prozu, dobru organizaciju i Vladu Georgijeva. Planira da se bavi novinarstvom kad poraste. “Don’t get confused between my personality & my attitude. My personality is who I am, my attitude depends on who you are.”
