“Lice bez ličnosti… nema gore!” – proverena i i te kako pametna izjava. Stvarno šteta što nije moja. Ipak, razočaranje je u pitanju, pa bi bio red da se otarasim negativnih misli i osećanja. Mislila sam da lepo lice i nije neka prepreka da se bude čovek. I dalje to mislim, čak pouzdano tvrdim. Šta ako sam ja baš ta koja je naivno verovala da neko može da ima pravo lice i da ne glumi? Šta ako i dalje svim silama dokazujem da kvalitetna ličnost vredi više od nerealne lepote?
Danas ti je najlakše pronaći lepu ženu, jedino je retkost i prava sreća videti ličnost u njoj
Shvatila sam da je pravo lice čoveka ono bez šminke i ulepšavanja. Kad kažem ulepšavanje, ne mislim na karmin, maskaru, rumenilo i ostale proizvode, već na šminku koju čine osmeh, topao pogled i prijateljska gestikulacija. Imala sam, da vam kažem pravo, jednu drugaricu koja se predstavljala najlepšom na svetu. Ma i mama i tata, baba, deda, uža i šira familija, od Srbije do Tokija, svi joj govore kako je najlepša. I jeste lepa, priznajem. Ali, zar to što je lepa može da bude opravdanje za sve njene gluposti, svakodnevne ispade, traćenje vremena i stajanje u mestu? Nisam se ja posvađala sa njom – ako ste to pomislili, jednostavno, više nije ličnost u mojim očima. Tu istu osobu sam podržavala kad god je bilo potrebno, smešila se njenim glupostima, savetovala je, molila i kudila, ali sve to uzalud.
Trenutak kada je meni kvrcnulo u glavi, bio je onda kada ta ista lepotica, ponosna i dostojanstvena, nije umela da kaže: “Izvini”. Da, zato mislim da je lepo lice bez ličnosti nula. Zgodno telo bez ičega u mozgu dopire u minus beskonačnost. Nisam ljuta, besna ili očajna, nikako ljubomorna, samo sam zadovoljna i zahvalna što umem da prepoznam osobu i cenim je – ne zbog fizičkog izgleda, već nadasve zbog kvaliteta koji poseduje. A malo je nas, verujte, koji bi dali šansu nekoj “Ružnoj Beti” ili popričali sa neuglednim čovekom. Svesni smo da su silikonskim lepoticama sva vrata otvorena, ali kada uđeš i ne iskoristiš šansu, ta vrata se zaključavaju zauvek.
Ponekad sam previše divlja i razderem se, otvorim karte, a onda shvatim da sam dovoljno pitoma da zaćutim kada velika količina gluposti krene ka meni. Možda to i nije neki kontranapad, ali kako krhkoj, savitljivoj grančici koja se raspada, objasniti da će doći proleće i da teret koji nosi nije vredan njenog pada. Primećujem da danas svi teže lepom imidžu, devojke se doteruju da bi bile viđene i poželjne. Ja baš cenim onu koja se našminka radi sebe, koja se smeje iz užitka, a ne radi “lepog” izgleda. Na slikama se sve one smeju, smeše i smejulje. Jedino se po očima vidi ko zaista uživa u trenutku. Ali, retko ko se zagleda u oči. Pa, pobogu, zar u to da gledam kad ona sva obnažena pozira u čajnik pozi? Ne skrećem sa teme, samo vam opisujem devojku iz moje priče i devojke sa lepim licem, ali bez ličnosti.
Na kraju krajeva, što bi ona čitala Dostojevskog (Достоевский), Andrića ili se zapitala šta je to renesansa, ako joj je za lep i lagodan život potreban Louis Vuitton, Gucci, Prada i Chanel. Pre bi pogledala neku seriju, zatupljivala mozak rijalitijem, nego što bi pogledala neki film. Nije to samo mali propust – to je ključna greška za osobu koja se hvali svojim poprsjem i dobrom dušom.
I šta nju briga šta je to ličnost? Ona o tome i ne razmišlja. Luda u meni i dalje veruje da će se stvoriti moderan kalup jedne pametne žene, koja ima ličnost i da će male devojčice baš njega slediti.
Nije sve u lepoti, ima nešto i u knjigama
Ako pogrešiš, pravi lek je reći: “Izvini”; ako misliš nešto, lepo oblikuj u svoj stav i iskaži ga onda kada je vreme i mesto. Ako težiš nekom cilju, samo napred – ali sa stavom na čelu. Ne budi mekušac, ako su svi za, što bi silila sebe i ubeđivala da su drugi u pravu. Ako na kraju pogrešiš, reci da je to samo tvoje mišljenje, ishitrena odluka. Život je u krajnjem slučaju… čudan. Tu je i da boli i da mazi, ali ‘ajde, pokušaj da svom lepom licu daš ličnost. Ne zadovoljavaj se epitetom “ona lepa”. Prava lepota je malo iza fizičkog izgleda. Tamo gde stanuju svi velikani, opšta kultura i omiljene knjige. Po tvojoj omiljenoj pesmi će te ljudi prepoznavati, a malo kasnije i klasifikovati. Nije ličnost biti “ja” bez ikakve potpore. Napreduj i smeši se samo pravim stvarima, a one bezimene ostavi iza sebe. Baš kao što sam i ja.
Da, dobro ste shvatili. “Drugaricu” sam uskratila za sve svoje dosetke i lepe reči, jer ipak više cenim ličnost od lepog lica.
Mali broj onih koji pročitaju ovo zastaće i bar na minut-dva razmisliće o svojoj ličnosti. Većina će se, nažalost, iživljavati nad ovim rečima, prkoseći im u inat. Uzalud će se baviti mojim gramatičkim greškama, ne znajući da ovo prolazi kroz ruke lektora. Žalosno je jedino što je za ličnost potrebno, pre svega – biti čovek, a to nikako ne podrazumeva omalovažavanje tuđeg rada. Svi vi koji ste stigli do kraja moje priče, bez imalo sujete, loših misli i negodovanja, budite sigurni da vredite. A oni pametniji od svih i bezgrešni, neka stave prst na čelo. Gde je nestala ličnost – kao najvažnija od svih vrednosti?
Violeta Stojanović, student novinarstva, ide kroz život sa velikom željom da napreduje i voljom da svoj optimizam širi na druge. Najveće bogatstvo su joj dve rođene sestre. Uvek spremna da podari osmeh i toplu reč, a sa vama bi da deli i najdublje misli i osećanja. Uživa u dobroj muzici, filmovima, divi se umetnosti.
