Ono što je posebno zanimljivo kada se promatra nastanak i upotreba narandžaste i njenih podnijansi u istoriji umetnosti, jeste da s obzirom na to da se ne nalazi zapravo baš često u prirodi, bilo je jako teško napraviti pigment za nju i slikari su dosta dugo kombinovali raznorazne druge pigmente ne bi li dobili ovu nijansu. Minijum, tj. oksid olova se pokazao kao najpribližniji ovoj boji i posebno su ga koristili minijaturisti u srednjem veku, i bilo je prilično teško doći do njega tako da sve do 18. veka, dok tehnologija nije napredovala dovoljno da svi pigmenti oksida gvožđa mogu biti fabrički proizvedeni, narandžasta ostaje kao prilično retka nijansa. I zapravo prava, intenzivna se povljuje tek sa pojavljivanjem kadmijum žute 1840. i kadmijum crvene 1910. nakon čega je narandžasta sa kojom je stvarno moglo da se eksperimentiše od mandarine do korala, bila u punoj upotrebi.
Kao jedna od vodećih narandžastih nijansi, koralna je bila omiljena impresionistima i sreća je što je dobijena taman na vreme da Mone može da uradi svoju čuvenu “Impresiju rađanje Sunca”, ili ostale izlaske Sunca, predstave Ruanske katedrale i slično koje suvereno stoje na početku impresionizma. Ista nijansa se pojavljuje i u scenama i toplim popodnevima na francuske Polineziji kod Pola Gogena, ili kasnije u divljim i raspuštenim, liričnim radovima nemačkih ekspresionista kao i raznim cvetanjima Džordžije O’Kif.
