Da je neko tog pustog, decembarskog jutra u Rankeovoj ulici promolio glavu kroz prozor da nahrani golubove ili proveri koliko je sneg navejao u toku noći, video bi ih kako nikuda ne žure, zagrljene i nevešte u borbi sa pahuljama i oštrim beogradskim vazduhom. On je upravo skidao sive, štofane rukavice, navlačeći ih na njene promrzle, meke šake, dok se ona široko smešila, pokazujući nisku nesavršenih zuba, spremna da mu uputi kratak poljubac zahvalnosti.
Nekoliko minuta kasnije, kada ih je put naneo već na Bulevar kralja Aleksandra, otvorio joj je vrata toplog, ušuškanog kafea, i ubrzo zatim zasitila je želju za slatkišima pojevši parče čokoladne torte, dok se on budio uz jaku, crnu kafu.
Da li je možda naslutila šta se dešava, pitao se, tražeći prave reči da konačno otvori mučno poglavlje njihove ljubavi. Ona je nemarno listala dnevne novine, obraćajući pažnju uglavnom na slike i šarene strane. Lagane španske note ispunile su prostoriju, donevši davna sećanja: blagi julski dan, mala plaža, neobuzdani talasi, slana koža i bosa stopala, zamršena kosa… Sklopio je oči, spustio glavu na njeno rame, i upijajući miris sladunjavog parfema poželeo je da je nikada nije upoznao. Bilo bi lakše.
Lagane španske note ispunile su prostoriju, donevši davna sećanja: blagi julski dan, mala plaža, neobuzdani talasi, slana koža i bosa stopala, zamršena kosa...
Poput letnje oluje, uplovila je u njegov život neočekivano, bučno i sa mnogo pometnje, zarobivši njegove misli i srce, nadao se zauvek. Putevi su im se ukrstili u vetrovitom Solunu, nekoliko meseci ranije. Sveže preplanula i sa najdužim nogama koje je ikad video, u bezobrazno kratkoj haljini, čekala je zeleno svetlo za pešake, pričajući telefonom preterano gestikulirajući. Slušao je bujicu reči na srpskom, uz dobro poznati beogradski akcenat, i prepun oduševljenja, nepropisno je parkirao auto, potrčavši za njom. Posle par razmenjenih reči i zbunjenih pogleda raširila je ruke, šeretski ga zagrlivši na slabom, septembarskom suncu. Osmeh je okupao njeno lepo lice, jer konačno je u vrevi tog nepoznatog grada, posle nekoliko dana usamljenosti i uzrujanosti, nabasala na nekog, ko bi mogao da bude blizak, ko, ako ništa drugo, razume njen jezik, njenu ćud.
Isto veče, dok su solunski trgovi vrveli od turista, ona je, neočekivano, čvrsto spavala u njegovom naručju. Usledili su dani najveće sreće i bezbrižnosti, oni zbog kojih čovek shvata smisao života, ali sati su besomučno leteli, suočavajući ga sa naglom odlukom da napusti sve što je stekao: dobar posao, moć, prijatelje, navike, društveni status, i vrati se tamo odakle je otišao pre skoro čitave decenije, gde mu nikada nije bilo mesto. Ali bila je vredna žrtve, ona je njegovo mesto pod suncem. Lako je krenuo za njom, noseći se mišlju da je dom tamo gde je srce, mada bi se većina zaklela upravo u suprotno.
Zaboravio je da u kandžama stvarnosti ljubav nikad nije jednostavna. Iluzije su se ubrzo raspršile, kao mehur od sapunice, i lupao je glavom o zid, nemoćan da se bori. Prisećao se zašto je pobegao odatle, zašto mu niko nije nedostajao, zašto nijednom nije poželeo da se vrati. Scenario se ponavljao, prošlo je dugih deset godina, i ništa se nije promenilo, i dalje se gušio u predrasudama, primtivizmu, u površnosti okoline. “Zove Boga drugim imenom, ona ne razume našu veru, tradiciju, vaspitanje!”, svakodnevno se suočavao sa pritiscima porodice da je ostavi. Pitao se kako je moguće da nisu naučili da žive u skladu sa kulturom i verom zemlje u kojoj su ponikli. Zavideo je njoj, kojoj to nije smetalo, koja se vešto borila sa osudama, uvek ističući da je njena religija ljubav.
Više nije mogao, rastrzan između nje i ostatka sveta, između ljubavi i sopstvene satisfakcije… Čeznuo je za starim životom, za gradom koji ga je ispunio, u kom je pronašao sebe, koji ga je i izgradio u čoveka kog je ona zavolela. A sada, sada se pretvarao u nekog drugačijeg i dalekog. Bila je greška uopšte pomisliti da će se kockice sklopiti. Pokupiće stvari i jednostavno ponovo otići, na sat vremena avionom čeka ga sređena realnost.
Govorio je tiho, praveći pauze, pokušavajući da shvati šta se krije iza njenog pogleda. Ćutala je, mirno slušajući, i takva ravnodušnost samo je pojačala njegovu unutrašnju buru. Reči, unapred smišljene, tekle su mu sa usana, ali nepovezane sa teškim mislima: “Šta ako sve nestane, ako ostanem sam? Ako ne krene za mnom? Ako me zaboravi, moju toplotu, moj ožiljak na slepoočnici, moje udobne zagrljaje, krilo, i moje čvrste šake na njenim bedrima? Ako me obriše, ako me se jednog dana ne seti? Ako zavoli nekog drugog više od mene?”
Rekao joj je. Sve. Popravila je karmin, jarkopink, ogledajući se u prozorskom oknu, obukla kaput, spustila poljubac na njegove usne, bojeći ih pomalo u ružičasto, i šapnula: “Praviš frku bez razloga. Poći ću sa tobom. Na kraj sveta – na kraj sveta. Volim te. Vidimo se večeras.”
Stefana Pavlović: “Jer ja sam za teatre sa mnogo srca i vatre, teatre smeha i suza, gde nikad ne vlada red, gde ima i svađe, i pesme, i vriske, i aplauza. I kraj se ne zna unapred!”
